СВЕЋА
„ О не, ево је, опет ће да ме упале, чим су ме изнели из ормара....Боже, не опет, шта ли сад прослављају... И зашто ја Бога прозивам,кад ме у његово име пале...Издржаћу, брзо ће бити готово... ˮ
И док је у себи проклињала тренутак што је само једна обична славска свећа, огрубела рука домаћице је упалила упаљач и принела пламен...
„ Како сам искусно планула, па ја сам озбиљна свећа, са мном нема шале, е сад ћу да вам горим, и да вам задимим чорбу...хехеххˮ
И док су јој се капи отопљеног воска, као вреле сузе сливале низ дршку, оштрећи црни дим којим је хтела да напакости присутнима , око ње се чује чангртање судова, жамор разговора који се мешао са оштрим мљацкањем безубих гостију који су смејали, фрктали, шмркали, пушили огрнути у своју самодовољност.
На зиду је висила икона са кандилом, подсећајући је на њену пролазност и жртву коју приноси домаћину и гостима. „ Топим се , нема ме, ја сам сад само један мали патрљак који последњи пут сведочи ритуалу ових чудних зверки што себе називају људима..Зар је ово крај, зар је овако требало бити, нееее....ˮ помислила је, док су се попљувани прсти домаћице приближавали последњим трзајима њеног нежног и невиног пламичка, да га заувек угасе.
Остао је само дим, и тај мирис у ваздуху, мирис умрле свеће помешан са мирисом људског зноја, прекуване хране и дуванског дима, да подсети, само на кратко, да је некад ту живела и горела, славска свећа, у славу Божију, амин!
СНЕГ У БЕЛОМ
Пада снег.
У једној од многобројних зграда, на десетом спрату, у свом стану, поред прозора стоји девојка и посматра свет.
У прозорском стаклу, као кроз измаглицу назире обрисе свог лика. Ситног лица, са високим челом и крупним, изразито црним очима које посматрају свој одраз, а опет лутају у неке непознате даљине. Јарко црне обрве, танке као морске пијавице, као да љубоморно чувају поглед који оде, па се врати.
Девојка покушава да сагледа своје усне, које, доле негде, изгубљене у шуми њеног лица румено подрхтавају, силно желећи да осете свежину спољног света који је с друге стране прозора.
„ Зар сам то ја?ˮ упита себе девојка док јој је поглед прелазио наизменично са снежних пахуља на одраз у стаклу. Спустила је моју руку на стакло. „ Стани малоˮ, запитах себе, „ ако је то моја рука, онда су то моје очи, моје усне; онда је то мој лик!!! Узвикнух Ја, као пробуђена из дубоког сна. „ Онда то јесам Ја!ˮ
И опет, мој поглед одлута с друге стране прозора. Као да сам се задовољила кратким тренутком проналажења себе, оставила сам свој одраз да и даље чами у игри светлости, а себе сам подредила снежним пахуљама.
Хоризонт је лепршаво мек. Желим да скочим и препустим себе нежном паперју снежних пахуљица. Нека ме поведу са собом на кровове кућа који подсећају на увеле булке, да осетим мекоћу простора који је ушушкан небеским јорганом.
Превлачим погледом преко једноличног неба. „ Горе је тако досадноˮ, помислих на тренутак и поглед се оклиза и паде на град. Доле, изобиље препрека о које се поглед одбија под различитим угловима, као кроз призму, не стижући да сагледа све што би моје око желело.
„ Где ја припадамˮ, упитах, па се трзнух, схватајући да постављам питања, а да нема ко да ми одговори. Кроз тело ми пролете лака језа. Стресох раменима, као да хоћу да одагнам овај тренутак самоће.
„ Све је бело.ˮ Прислоних усне на прозорско стакло и осетих хладноћу која ме испуни. Груди су се надимале, и тог момента осетих сваки атом свог тела како откуцава у ритму казаљке на сату.
„ Све је бело, небо и земља постали су Једно.ˮ Једино Ја, сама стојим и посматрам Једно како полако, али сигурно прилази и мом прозору. „ Сад, сад не желим да сам Једно. Нека сам сама, ја још нисам спојила своје нити у танки конац времена...ˮ
„ Моје нити су свуда расуте, остављене на заборављеним местима да подсете једног дана оне који траже да могу наћи, као и ја што тражим... Нешто? Ко зна одговоре на сва питања?ˮ
Али кад скупим нити своје у душу своју, осетићу мир и пахуље што ме воде у мекоћу простора, да слетим на кровове што подсећају на увеле булке и посматрам свет у белом- и да, онда, кад се испуним дивним тренутком неизвесне вечности, постаћу Једно, где ћемо сви који градимо Једно, негде у космосу чекати на остатак Свега.