ПРИЧА О ПОШТЕЊУ
Био једном
један млади човек. Живео је скромно и честито.
Веровао у Бога, ишао у цркву, постио кад треба, поштовао и старије и младе.
Учио, радио, стицао озбиљно знање.
А опет, имао је непријатеље. Многи га нису волели.
Замерали су му поштење. Звали га лажовом јер они нису веровали да тако нешто може да постоји.
Медиокритети не верују у доброту.
Младић се није освртао. Гледао је да ничим не изазива пажњу масе.
Живео свој скромни живот и ако занемаримо ове који су га понекад мрко гледали и подбадали, живео је срећно у свом свету.
Једнога дана он одлучи да оде у локалну кафану као и сви остали млади људи.
Желео је да прослави свој рођендан а пошто није имао друштва отишао је сам.
На улазу је већ видео како та идеја није била добра.
Мук у кафани био је најречитији поздрав.
Био је баш утучен. Повукао се у своју собу у породичној кући својих родитеља.
По читав дан је учио и читао разне књиге од научних до оних о културама многих народа.
Цео свет обишао је тим књигама. То му је била утеха и окриље од целог света.
А онда је освануо дан пријемног испита.
Локални мангупи задиркивали су га још на улици.
- Штреберу, јеси ли све научио!?- викали су за њим.
Није се освртао, правећи се да ништа не чује.
На испиту урадио је све задатке и пустио цедуљу са решењима свима из своје групе.
Сви су положили са највећим успехом.
Настао је прави хаос.
Наставничко веће хтело је да поништи испит јер су сви имали максималан број поена.
Знали су да нешто није у реду и да је у питању нека подвала.
На послетку ипак одлучише да оставе како јесте. Ионако се свако могао уписати тамо где припада због целокупних бодова током школовања.
Млади човек постаде звезда преко ноћи.
Штитили су га сви локални мангупи. Глас се брзо ширио тако да је респект имао и код озбиљних уличних момака.
Никада није био не можда срећнији али, засигурно мирнији. Прича се да су му слали најлепше девојке из краја да изађе са њима.
Одбијао је јер је знао да то није његова заслуга.
Једино што је желео да га сви оставе на миру.
Није губио тло под ногама.
Поштење га је као робијашка кугла окачена о зглоб увек вукла на земљу.
Велики је терет поштење, мислили су људи.
Не може човек ни да узлети кад хоће.
И опет, су они исти без поштења били срећни..
Могли су полетети од лакоће.
Лаки као перо.
Кад сељака временске прилике реше
да униште уме бити баш гадно.
Он посеје, невреме обере.
Он окопа, сунце испуца земљу и закопа.
Он залије, киша прелије и враг однесе.
Поглед у небо пун је стрепње.
Таквог га затекох на оној нашој њиви у Селеушу.
Клас му вири са ивице усана. Сламнати шешир накривио се на ћелавој глави.
Препознао бих га да је у сред гужве.
А он сам на непрегледној равници у реду безброј њива.
Ова је наша! , рече ми!
Добио је деда Дјока на партији белота у Павлишу.
Ваљда је овом што је изгубио било много жао њиве па се ја сад знојим и мучим око сваког плода.
Рекао је то некако између шале и зуба.
Слегнуо сам раменима, као свако пристојно градско дете које се не разуме у те сеоске ствари.
Не знаш ти, рече ми, какав је деда био враг.
И баба Катицу је тако довео као улог на картама.
Прво је било проблема јер је имао већ код куће жену, а после се њих две заволеле и удружиле и били су срећни.
Ишла га је карта као никог, прича се да никад није изгубио.
Са друге стране, прележао је заушке као младић и деце није могао имати.
Тако сам ти ја и добио ову њиву као најстарији синовац.
Да се патим и блатим овде по селу.
Климао сам главом и чекао да посегне руком у џеп и да ми то што је обећао.
Нису ме занимали ти родослови фамилије.
Друго је време у граду.
Најзад погледа у небо, киша ће рече.
Ћутљив си и добар дечко, завуче руку у џеп и даде ми неколико новчаница.
Морам да кренем, киша ће.
'Ајде само ти полако...
Обоје смо знали да нам је киша за данас једини спас.
Мени да одем њему да би остао.
Веровао у Бога, ишао у цркву, постио кад треба, поштовао и старије и младе.
Учио, радио, стицао озбиљно знање.
А опет, имао је непријатеље. Многи га нису волели.
Замерали су му поштење. Звали га лажовом јер они нису веровали да тако нешто може да постоји.
Медиокритети не верују у доброту.
Младић се није освртао. Гледао је да ничим не изазива пажњу масе.
Живео свој скромни живот и ако занемаримо ове који су га понекад мрко гледали и подбадали, живео је срећно у свом свету.
Једнога дана он одлучи да оде у локалну кафану као и сви остали млади људи.
Желео је да прослави свој рођендан а пошто није имао друштва отишао је сам.
На улазу је већ видео како та идеја није била добра.
Мук у кафани био је најречитији поздрав.
Био је баш утучен. Повукао се у своју собу у породичној кући својих родитеља.
По читав дан је учио и читао разне књиге од научних до оних о културама многих народа.
Цео свет обишао је тим књигама. То му је била утеха и окриље од целог света.
А онда је освануо дан пријемног испита.
Локални мангупи задиркивали су га још на улици.
- Штреберу, јеси ли све научио!?- викали су за њим.
Није се освртао, правећи се да ништа не чује.
На испиту урадио је све задатке и пустио цедуљу са решењима свима из своје групе.
Сви су положили са највећим успехом.
Настао је прави хаос.
Наставничко веће хтело је да поништи испит јер су сви имали максималан број поена.
Знали су да нешто није у реду и да је у питању нека подвала.
На послетку ипак одлучише да оставе како јесте. Ионако се свако могао уписати тамо где припада због целокупних бодова током школовања.
Млади човек постаде звезда преко ноћи.
Штитили су га сви локални мангупи. Глас се брзо ширио тако да је респект имао и код озбиљних уличних момака.
Никада није био не можда срећнији али, засигурно мирнији. Прича се да су му слали најлепше девојке из краја да изађе са њима.
Одбијао је јер је знао да то није његова заслуга.
Једино што је желео да га сви оставе на миру.
Није губио тло под ногама.
Поштење га је као робијашка кугла окачена о зглоб увек вукла на земљу.
Велики је терет поштење, мислили су људи.
Не може човек ни да узлети кад хоће.
И опет, су они исти без поштења били срећни..
Могли су полетети од лакоће.
Лаки као перо.
КИША
Кад сељака временске прилике реше
да униште уме бити баш гадно.Он посеје, невреме обере.
Он окопа, сунце испуца земљу и закопа.
Он залије, киша прелије и враг однесе.
Поглед у небо пун је стрепње.
Таквог га затекох на оној нашој њиви у Селеушу.
Клас му вири са ивице усана. Сламнати шешир накривио се на ћелавој глави.
Препознао бих га да је у сред гужве.
А он сам на непрегледној равници у реду безброј њива.
Ова је наша! , рече ми!
Добио је деда Дјока на партији белота у Павлишу.
Ваљда је овом што је изгубио било много жао њиве па се ја сад знојим и мучим око сваког плода.
Рекао је то некако између шале и зуба.
Слегнуо сам раменима, као свако пристојно градско дете које се не разуме у те сеоске ствари.
Не знаш ти, рече ми, какав је деда био враг.
И баба Катицу је тако довео као улог на картама.
Прво је било проблема јер је имао већ код куће жену, а после се њих две заволеле и удружиле и били су срећни.
Ишла га је карта као никог, прича се да никад није изгубио.
Са друге стране, прележао је заушке као младић и деце није могао имати.
Тако сам ти ја и добио ову њиву као најстарији синовац.
Да се патим и блатим овде по селу.
Климао сам главом и чекао да посегне руком у џеп и да ми то што је обећао.
Нису ме занимали ти родослови фамилије.
Друго је време у граду.
Најзад погледа у небо, киша ће рече.
Ћутљив си и добар дечко, завуче руку у џеп и даде ми неколико новчаница.
Морам да кренем, киша ће.
'Ајде само ти полако...
Обоје смо знали да нам је киша за данас једини спас.
Мени да одем њему да би остао.
ПОРОДИЧНЕ ЗЛАТНЕ НИТИ...
Његова мајка госпођа Кона
имала је много младежа по лицу.
У неком тренутку сам их све пребројала али не могу се сетити броја.
Седела сам преко пута ње за великим храстовим столом дугачке трпезарије. Вечерас као гошћа њеног сина.
Тако ме је представила остатку гостију.
Била је права дама, рафинираног укуса за накит. Одмереним понашањем само је истицала своје порекло и образовање.
Супротно томе ,моја породица била је врло скромна.
Поштени и вредни људи потекли од земљорадње. И док сам гледала распоред тих њених младежа, упитах се да ли она то зна?!
Ако би сазнала како би се понашала према мени?
Ћутке сам јела, пазећи да не побркам редослед, лева рука виљушка, десна рука нож, винска чаша за ногицу, испијање у малим гутљајима.
Једини луксуз било је то што сам могла испод стола да изујем неопажено салонске ципеле и мрдам прстићима да се опустим.
То је могло чак бити и опасност.
Док се под столом опуштам за столом да забрљам.
Вечера је текла без предаха. Храна је била преукусна и тако, тањир по тањир стигосмо до дезерта.
Захвалих се и затражих кафу, јачу, црну.
Тад поче живља конверзација.Одједном, госпођа Кона обрати се мени.. “Госпођице, ваши родитељи, где раде?”
Било ми је свеједно, ручак беше завршен па храбро почех... “На пијаци драга госпођо, Палилујској. Јутрос су донели пун камион паприка и нема мрдања док то не распродају!”
Пребледе госпођа Кона, побегоше и младежи од анемије.
Климала је одсутно главом и ко зна шта би ту још било да ме отац не позва на видео позив директно с пијаце... Занемеше сви за столом.
Ваљда се уплашили мог тате онако с шајкачом, није спавао целу претходну ноћ од страха да не обију камион.
Извините ме, кажем људима, па оне салонке под мишку и правац одакле сам и дошла.
Породичне златне нити госпођа Коне затворише се без мене.
Била је то уједно честитка моје шефице на рачун мог јучерашњег венчања.
-Чамагић!!!??? - какво је то презиме...
-Како си могла да узмеш тако нешто и присвојиш уместо свог тако дивног презимена....
-Не долази у обзир да тако нешто икад могу да запамтим.
Нисам знала шта да јој кажем, зато сам ћутала и чекала да стиша емоције.
Уследио је двомесечни период тоталног игнорисања мог новог статуса и презимена.
Мејлови и комплетно пословање нашег сектора било је са мојим старим презименом.
Никоме нисам помињала тај проблем а нарочито не свом супругу Чамагићу.
Време је пролазило а ја сам смишљала начин како да шефицу умилостивим и приволим на то ново презиме.
Није она била лоша жена али врло пословна и сведена, никада није компликовала ствари осим ако је баш не приморају.
Једнога дана затекавши је у добром расположењу и знајући колико воли Турску и турског амбасадора скренула сам јој пажњу како моје ново презиме одише турцизмом.
-Како не можете да запамтите....толико је асоцијативно да нема теорије да не запамтите...
Раширила је зенице, нетремице ме гледајући....
-Видите, рекох ја.
-Чам- агић....
-Врло једноставно, гледала ме је и даље са неразумевањем...
-Чам...додала сам, раскошно дрво врло корисно у многим делатностима....
-Добро, климнула је главом,
-Агић- Ага!!!рекох даље
Пљеснула је весело рукама.
-Да!!!
-Решено! - рече
-Знаш ли да уопште није лоше.
-Требало је одмах тако да ми објасниш.
-Од сутра ће ти сви документи стизати на презиме Чамагић
Нисам могла дочекати сутрашњи дан.
Освануо је и ја сам са осмехом после више месеци дошла на посао.
На столу су ме чекали списи сви до једног ословљени на госпођу Чемпресбеговић!
У неком тренутку сам их све пребројала али не могу се сетити броја.
Седела сам преко пута ње за великим храстовим столом дугачке трпезарије. Вечерас као гошћа њеног сина.
Тако ме је представила остатку гостију.
Била је права дама, рафинираног укуса за накит. Одмереним понашањем само је истицала своје порекло и образовање.
Супротно томе ,моја породица била је врло скромна.
Поштени и вредни људи потекли од земљорадње. И док сам гледала распоред тих њених младежа, упитах се да ли она то зна?!
Ако би сазнала како би се понашала према мени?
Ћутке сам јела, пазећи да не побркам редослед, лева рука виљушка, десна рука нож, винска чаша за ногицу, испијање у малим гутљајима.
Једини луксуз било је то што сам могла испод стола да изујем неопажено салонске ципеле и мрдам прстићима да се опустим.
То је могло чак бити и опасност.
Док се под столом опуштам за столом да забрљам.
Вечера је текла без предаха. Храна је била преукусна и тако, тањир по тањир стигосмо до дезерта.
Захвалих се и затражих кафу, јачу, црну.
Тад поче живља конверзација.Одједном, госпођа Кона обрати се мени.. “Госпођице, ваши родитељи, где раде?”
Било ми је свеједно, ручак беше завршен па храбро почех... “На пијаци драга госпођо, Палилујској. Јутрос су донели пун камион паприка и нема мрдања док то не распродају!”
Пребледе госпођа Кона, побегоше и младежи од анемије.
Климала је одсутно главом и ко зна шта би ту још било да ме отац не позва на видео позив директно с пијаце... Занемеше сви за столом.
Ваљда се уплашили мог тате онако с шајкачом, није спавао целу претходну ноћ од страха да не обију камион.
Извините ме, кажем људима, па оне салонке под мишку и правац одакле сам и дошла.
Породичне златне нити госпођа Коне затворише се без мене.
ИГРА АСОЦИЈАЦИЈЕ
-Ниси требала мењати презиме - рекла ми је тог јутра осорно.Била је то уједно честитка моје шефице на рачун мог јучерашњег венчања.
-Чамагић!!!??? - какво је то презиме...
-Како си могла да узмеш тако нешто и присвојиш уместо свог тако дивног презимена....
-Не долази у обзир да тако нешто икад могу да запамтим.
Нисам знала шта да јој кажем, зато сам ћутала и чекала да стиша емоције.
Уследио је двомесечни период тоталног игнорисања мог новог статуса и презимена.
Мејлови и комплетно пословање нашег сектора било је са мојим старим презименом.
Никоме нисам помињала тај проблем а нарочито не свом супругу Чамагићу.
Време је пролазило а ја сам смишљала начин како да шефицу умилостивим и приволим на то ново презиме.
Није она била лоша жена али врло пословна и сведена, никада није компликовала ствари осим ако је баш не приморају.
Једнога дана затекавши је у добром расположењу и знајући колико воли Турску и турског амбасадора скренула сам јој пажњу како моје ново презиме одише турцизмом.
-Како не можете да запамтите....толико је асоцијативно да нема теорије да не запамтите...
Раширила је зенице, нетремице ме гледајући....
-Видите, рекох ја.
-Чам- агић....
-Врло једноставно, гледала ме је и даље са неразумевањем...
-Чам...додала сам, раскошно дрво врло корисно у многим делатностима....
-Добро, климнула је главом,
-Агић- Ага!!!рекох даље
Пљеснула је весело рукама.
-Да!!!
-Решено! - рече
-Знаш ли да уопште није лоше.
-Требало је одмах тако да ми објасниш.
-Од сутра ће ти сви документи стизати на презиме Чамагић
Нисам могла дочекати сутрашњи дан.
Освануо је и ја сам са осмехом после више месеци дошла на посао.
На столу су ме чекали списи сви до једног ословљени на госпођу Чемпресбеговић!