Прошло је скоро десет година од мог повратка кући. Кући? Како то чудно звучи... Гдје смо ми и гдје су наше куће? Носимо ли, као корњача свој оклоп на себи, крећући се једино у себи, с привидом неког помијерања? Биле су то још увијек неке лијепе године, оне деведесете, пред сам рат. Сједила сам на трошном прагу наше куће, гледајући негдје преко витаје, у празнину, опијена вриском дјечице са школског дворишта.
Наша кућа је била одмах преко пута основне школе ,,Радојка Лакић”, и звоно сам могла чути и у кухињи. Није то била кухиња какве данас виђамо. Био је то један накарадни собичак, са шпоретом ,,фијакером” и умиваоником испод трокрилног прозора плавог окна. Умиваоник се састојао из дрвеног четвороножног сталка и округло изрезане рупе у коју се уклапао метални лавор, а у коме смо ми прали шољице и умивали своја тужна лица. Наши родитељи су имали нас петоро женске дјеце, а с нама је живјела и Нана-Стана, очева мајка, домаћин у кући, која је, сама, оставши рано без мужа, отхранила четворицу синова и двије кћерке.
Витаја
је већ у мају мирисала наном. Нана-Стана је, ослањајући се на свој штап,
полако, биркала нанине листове, скупљајући их прво у дубоке џепове своје
љубичасте кецеље, а потом их је одлагала у дубоке стаклене тегле. ‒ Да ђеца
имају зимус шчиме стомачић згријат’ и шчиме љеба наквасит’! – поносито је
говорила Нана. Истина је да хране нисмо имали, али је још истинитије било то да
ми више нисмо били дјеца.
Тих
дана је стигло сестрино писмо у коме ме је позивала да дођем код ње у Менишку
Вас. Живјела је у том сеоцету, али је радила у Новом Месту. Схватила сам тај
позив као једини свој излаз и сада ме је мучила нека меланхолија. Обузела ме је
туга... Треба отићи, трбухом за крухом, а нешто не могу. Кад ли ће сазрети оне
крушке петроваче? Па зна се кад ће, прекинух сама своју мисао... Али, одем ли,
а морам отићи, нећу их јести нити
омирисати...
‒
Шта је било, кућо Нанина, шта си ми забринута? ‒ чујем, а мени одмах лакше...
То су ријечи које ми се годинама одмотавају у глави, попут траке на касети. А
кад год се замрси трака, кад се на њој начини какав чворић, па запне и немаш
куд, прво дођу те Нанине ријечи, као топла утјеха.
Отишла
сам тако, трбухом за крухом из свог завичаја, из равног села, са обале Саве
у Ново Место, а срцем за човјеком моје
младости, на обалу Охридског језера. Те прве године брака, дошла сам кући. Опет
кажем, кући... а не знам на шта мислим. Нана је била тужна и замишљена, као да
је предосјећала катастрофу. Дошла сам у мјесецу новембру, који је те 1991.
године био веома топао и сунчан, као да се замијенио са мјесецом мајем. Село је
било посебно мирно и љупко, увелико спремно за зимске дане, а на нашој витаји
пружао се јесењи тепих од лишћа. Оно жутило ме одведе у јуни, у мирис оне
слатке крушке, у жутило њених кожица...
‒
Нано, има ли чаја, упитах. ‒ а она без ријечи пристави ибрик.
Раширише
ми се ноздрве од врелине воде из чаја, а неко блаженство ме обузе кад ми до
чула мириса и укуса дође меки и освјежавајући мирис пољске нане...
‒
Шта има, Нано, како вам је овдје, јеси ли потрошила све паре што сам ти онда
послала? – Шта ћу потрошит’, шта мени треба? То што ја имам, црвене динарчине
не могу ни да купе... Ев’ ти, на, узми себи. Теби треба, треба младој жени
свашта... И узвади моја Нана из њедара бијелу марамицу са црвеним везом на
крајевима и из ње завежљај црвених хиљадарки...Ништа није била потрошила...
Одбила сам тај новац. Ја сам жељела њено присуство и пуноћу тих кратких и
скромних ријечи које су изговаране тачно онако како треба и кад треба. Заиста,
чај ми је загријавао желудац, а Нана душу...
Вратила
сам се тог новембра кући из свог завичаја. Памтим жути тепих с витаје и Нану,
крај плота, која стајаше мирно и достојанствено као да лебди у простору и да
јој онај штап није потребан, машући нам отпоздравно, као да се не опрашта само
од нас, већ од васцијелог овоземаљског свијета.
Охрид
је диван град који има историју и душу. Родила сам му дјецу и подарила му
тридесет година свог живота. Ако се икада, заиста, појави охридски бисер, у некој
скромној и ријеткој шкољци, то ће бити бисер моје сузе. Нана је умрла, а ја
нисам могла да дођем. Кажу да ништа није казала. Само је преклопила руке и,
отишла.
Прошло
је скоро десет година од мог повратка кући. Преплакала сам кроз цијелу Србију,
а кад сам стигла у Београд, одједном је све у мени обамрло. Нисам била свјесна
тога гдје сам и јесам ли уопште жива, па сам се неколико пута додиривала по
рукама и загледала у излозима да бих потврдила своје постојање. Ваљда је то
било од умора и од неспавања. Ваљда.
Опет сам била у мјесецу новембру,
само што овај новембар 2000. године није био топао и сунчан. Нису биле сунчане
ни многе претходне године. На нас су падале црвене кише и дували су лијеви и
луди вјетрови. Једино су мириси остајали исти, јер су се честице чувале
залијепљене у кутовима ноздрва.
Ушавши у авлију (а тако волим да
кажем јер је тако Нана говорила), прво сам видјела њу на капији, како лагано
маше. Моје успомене су биле јаче од стварности, а стварност ме је растуживала.
Није више било витаје онакве какву је ја памтим, жуту и пространу у јесен,
бијелу у зиму, а испуњену наном травом цијело прољеће и љето. Сестра је то све
лијепо уредила, посадила воће и украсне биљке, али моја душа није била спремна
на то. Ја сам се питала гдје је крушка... Моја душа је била проста и слатка,
жута и мирисна, а није била спремна на украшавања и на новине. Ја сам остала у
свом завичају у оној деведесет првој години, на трошном прагу, замишљена. И,
сад видим да се никада, ама баш никада, нисам помјерила с тог прага. Да ме види,
дошла је бака Мара, добра комшиница с краја улице, којој је моја Нана била
попут мајке. Лијепо смо се испричале и изгрлиле, а позвала ме је и код себе.
Некако сам тих дана обилазила друге људе, рођаке, родбину, познанике, цијели
мој крај који се измијенио и који нисам видјела десет година. Школско звоно се
и даље чуло у кући, па и у новој кухињи у којој више није било умиваоника, а
није било ни имена школе коју ја памтим. Ова иста, стара, а нова школа, звала
се сада ,,Свети Сава”, а ја дођох из Наумовог града. Помислих како су сви на
овом свијету сплетени и како је Нана добро говорила свакоме кућо Нанина ‒ јер је свако своја кућа на
својим плећима... Пред крај мог једномјесечног боравка у завичају који нисам
препознавала, већ који сам сликала бојама своје младости и правила га од оне
ријечи мементо, отишла сам и код
мајке Маре, како су је овдје звали. Понијела сам јој двјеста грама кафе, сто
грама црвене мљевене паприке са охридске пијаце и једне лијепе памучне чарапе
из турске чаршије. Обрадовала ми се искрено и у очима сам јој видјела дубоку
захвалност.
‒
Шта ћемо, каву или чај? ‒ упитала ме је. У мени прокува ријеч чај. Ријеч ме одведе у нека друга
времена и не сјећам се када сам рекла мајка-Мари да хоћу чај, а не сјећам се ни
о чему је она говорила. Гледала сам нијеми филм сачињен од низа слика и
покрета, а у топлој кухињи се одмота трака мог живота. Разви се мирис нане,
мирис као струна која повуче тешко ђуле са мојих прса и баци га у оно плаво
окно мог биједног дјевојачког прозора.
Ништа
се није могло видјети кроз разбијени прозор осим жуте ливаде насликане високом
зрелом наном кроз коју гази моја Нана-Стана скупљајући листиће у дубоке џепове
своје кецеље, а ми сестрице, цика нас од радости дјетиње, у топлом завичајном
загрљају крушке петроваче, која је сада, легла да спава...
У
ноздрве уђе мирис нане... Насмјеших се мајка-Мари као најљепшој жени на
свијету, а она настави да прича о томе како је и ове године, све опет
поскупјело...