НА ПОЉУ ПОПОВОМ
Такво се сунце не памти,
илинштак је вриштао,
поскоци спавали
и лила се крв
Нарови Херцеговине
потамњели слутњом,
низ Неретву- историју
руши се вријеме,
Житомислић у сан Косова улази,
а душе војника
на небу звезданом блистају.
Такво се сунце не памти,
камен гори, земља се отвара,
душе војника блистају
и лије се крв
на Пољу Поповом.
НА ГРОБУ РАТНИКА
Пастиру мисли,
сна дјечијег,
путем си ходио сненим,
низ машту
у сновиђења круг затворио.
Премости бојишта,
и калпак и балчак,
ко тужне руже
празнину људску,
ко кумова слама небески свод.
Сада си ту,
гдје историја спава,
узвици устанка јече
и грме пророчанске муње.
Пастиру сна дјечијег,
кад слепилом побједу најаве,
завапи,
Боже праштај им-не знају шта раде.
ПОВАМПИРЕНО ВРИЈЕМЕ
(Жарку Тодоровићу, Београдском илегалцу)
Београд,
ко звијер,
сише смрти
илегално.
Повампирено вријеме,
пожутјелим календарима,
пише историју.
Свеопштим јауком
пречиста срца свијетле.
Шикља слобода
ко крв,
заточенике гиљотинирају.
Опроштај кораком језди
док Београд, ко звијер,
стеже живот заборавом