Рудник
Кћер Мару сам удала. Дала. Поклонила. Бар сам се потрудила да Турчину децу не рађа. И синове сам им дала, зарад мира и благостања народа. За народ, а још ме туђинком зову. Зар нисам и ја њима дата, туђинцу поклоњена? А заволела га и децу му родила, лозу продужила, наследнике трона узгајила. Опет, зарад мира и дворског опстајања. Још увек ме испод ока гледају, видим. Чак ме и проклетом зову, чујем. Као паук мрежу, плету приче да ћу у зидине Смедерева тражити живе да узидају, као Скадар да градим. Још увек се на помен Бранковића читају гнушања на лицима старих, као да историја нема два лица. Нисам то ја, није то моје проклетство. Као принцезу ме довели, три дана венчање ми славили, лепоту у песму преточили, а опет на крају за сво зло мене окривили.
Надвише се отоманске аждаје на ово мало преостале
деспотовине, покушах да најрођенијим даровима њене чељусти напуним. Не беше довољно. Као да ми деца плаћају за нерешну
битку на том пољу где две велике главе падоше. Одбацише нас Угри, велики
владари и рођаци. Сви најмом мир склопише, ми дадосмо најмилије, па опет не беше
довољно. Колика ти је глад, змијо зелена, гаврану црни? Језа ми тело обузима када видим
да си вечеру тек почела, царевино велика. Раскодамаше твоје челичне руке све
оно што су некада већи од тебе саставили, у миру, слози, Божијој вери. Опет нам,
Освајачу, нови данак тржиш, помоћ ускраћујеш, савезнике и децу на своју страну
слатким речима одузимаш. Децу ми ослепи, ни глас не дигосмо. Рођени ми отац врата затвори
јер српски народ и престо желим да заштитим. Немања, Свети Саво, Душане, видите ли
потоке црвене од меса вашег народа? Остах сама на зидинама овог летњиковца, да
оплакујем, да праштам, опрост да тражим, завет да дам. Да пренесем оно што видех, што
научих. Да се питам колико је добра потребно да се зло победи? Или је ипак једино оружје
против злобе она сама у већим количинама? Ти, који можда пронађеш моје последње речи, упамти да зло никада није
црно или бело. Оно је представљено у најразличитијим нијансама сиве.
А Бог зна, колико сам народ српски волела и све их као своју децу гледала. Колико сам само свећа непријатељима запалила, да их Господ умилостиви и скрене са нашег друма. Молила сам и молим за опрост, што сам морала кћери да ускратим могућност мајка једног дана да буде. Нисам могла да дозволим да роди оног који би њен народ наставио да коси. Молим за опрост и што сам мрзела судбину која ми је додељена, а нисам знала да ми је дата лекција да буде, да неком пренесем оно што мора да се зна.
Нисам децу тој мржњи учила. Немој ни ти, читаоче усамљени. Није то лек, није то излаз. Не знам које су године код тебе, али нису деца крива за грехове праотаца, па своја чеда не учи да по томе другима суде. Све нас боле ране из старих дана, увек ће ожиљци крварити, али никада не суди и не криви на рачун тога. Мржња није наша, дата нам је.
Упамти, дете моје, земља ће увек бити незасита крви, гладна бола и туге, али можемо је заливати и хранити љубављу. Трава ће бити зеленија, цвеће мирисније. Исувише је ова земља ратовала, превише палих бораца и суза мајки, кћерки и нељубљених девица је просуто по њој. Небројано домова у црно завијено. Сви ти узалудни ратови у којима се не зна чије смо дугове враћали и плаћали. Срце ми је у грудима пуцало слушајући губљење јединог чеда уцвиљене мајке. Свет није коцка у којој се играш са животом или смрћу. Залутали читаоче, не дозволи да се вода затрује, земља изроди плодове неслоге и неразумевања.
Границе су само линије које великаши цртају на бојним картама. Бриши их, нису потребне. Уједини реч и веру. Пружи помоћ и љубав незнанцу, јер исти смо сви. Не куни и не мрзи. Грешна сам и сама, не схватих то на време. Пронађи мир у себи, па га пружи другима. Људи су сурови јер се боје, па као оружје бирају зло. Зло је, чедо моје, привлачно и блиско човековој природи. Потри вазалства, никоме нису потребна. Пут ка љубави и доброти је тежак, треба се много мучити и много трња у табане забости. Али то је једини исправни пут. Буди попут воде. Она је та која увек иде право, никада се не осврће уназад да би видела ко пије из ње. Мудра је, јер препреке заобилази, јака је, јер и камен разбија. Воли, чак иако треба да се изложиш цео, да заборавиш све неправедно, превазиђеш себе, свој понос и пркос. Воли, јер строструко ће бити враћено. Највећи губитак ће бити ако дозволиш да ти за живота умре оно што би требало да живи у теби, јер више нећеш имати то другима да пружиш.
Праштај, и научи друге да праштају, јер ћеш само тако Господу моћи на крају опрост да затражиш. Не гледај у прошлост, она је тамница из које излаза нема. Буди отвореног ума и срца, прими у њега свакога ко је вољан да ти с љубављу приђе. Буди човек.
А Бог зна, колико сам народ српски волела и све их као своју децу гледала. Колико сам само свећа непријатељима запалила, да их Господ умилостиви и скрене са нашег друма. Молила сам и молим за опрост, што сам морала кћери да ускратим могућност мајка једног дана да буде. Нисам могла да дозволим да роди оног који би њен народ наставио да коси. Молим за опрост и што сам мрзела судбину која ми је додељена, а нисам знала да ми је дата лекција да буде, да неком пренесем оно што мора да се зна.
Нисам децу тој мржњи учила. Немој ни ти, читаоче усамљени. Није то лек, није то излаз. Не знам које су године код тебе, али нису деца крива за грехове праотаца, па своја чеда не учи да по томе другима суде. Све нас боле ране из старих дана, увек ће ожиљци крварити, али никада не суди и не криви на рачун тога. Мржња није наша, дата нам је.
Упамти, дете моје, земља ће увек бити незасита крви, гладна бола и туге, али можемо је заливати и хранити љубављу. Трава ће бити зеленија, цвеће мирисније. Исувише је ова земља ратовала, превише палих бораца и суза мајки, кћерки и нељубљених девица је просуто по њој. Небројано домова у црно завијено. Сви ти узалудни ратови у којима се не зна чије смо дугове враћали и плаћали. Срце ми је у грудима пуцало слушајући губљење јединог чеда уцвиљене мајке. Свет није коцка у којој се играш са животом или смрћу. Залутали читаоче, не дозволи да се вода затрује, земља изроди плодове неслоге и неразумевања.
Границе су само линије које великаши цртају на бојним картама. Бриши их, нису потребне. Уједини реч и веру. Пружи помоћ и љубав незнанцу, јер исти смо сви. Не куни и не мрзи. Грешна сам и сама, не схватих то на време. Пронађи мир у себи, па га пружи другима. Људи су сурови јер се боје, па као оружје бирају зло. Зло је, чедо моје, привлачно и блиско човековој природи. Потри вазалства, никоме нису потребна. Пут ка љубави и доброти је тежак, треба се много мучити и много трња у табане забости. Али то је једини исправни пут. Буди попут воде. Она је та која увек иде право, никада се не осврће уназад да би видела ко пије из ње. Мудра је, јер препреке заобилази, јака је, јер и камен разбија. Воли, чак иако треба да се изложиш цео, да заборавиш све неправедно, превазиђеш себе, свој понос и пркос. Воли, јер строструко ће бити враћено. Највећи губитак ће бити ако дозволиш да ти за живота умре оно што би требало да живи у теби, јер више нећеш имати то другима да пружиш.
Праштај, и научи друге да праштају, јер ћеш само тако Господу моћи на крају опрост да затражиш. Не гледај у прошлост, она је тамница из које излаза нема. Буди отвореног ума и срца, прими у њега свакога ко је вољан да ти с љубављу приђе. Буди човек.
Ирина Кантакузина
Кратке приче су јој објављене у разним зборницима и електронским медијима.
Носилац је прве награде за причу „Завет“ на конкурсу који је расписао Verbumlandi Art „Caserta 2017 – La catena della Place” на тему „Мир и дијалог међу народима“, 2017. године. Награђена на 16. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Носталгија љубави“ за најлепшу љубавну песму 2017, Мркоњић град.
Награђена на 17. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Гдје си сада љубави моја“, за најоригиналнију љубавну песму 2018, Мркоњић град. Носилац је друге награде за причу „Деспино моја“ на конкурсу који је расписао Verbumlandi Art „Caserta 2018 – La catena della Place”, 2018. године.
Носилац је прве награде за причу „Не ружи ме, мајко“ на конкурсу који је расписао Verbumlandi Art „Caserta 2019 – La catena della Place”, 2019. године. Другопласирана је на конкурсу „Митрополит Јосиф Цвијовић“ који је расписала редакција „Наше Ужице“, 2019. године.
Награђена је 19. и 20. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Љубави“ за најлепши триптих љубавних песама 2020. и 2021. године, Мркоњић град.
Награђена је на 21. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Хоћемо ли на пут љубави“ за најемотивнију песму 2022. године.
Живи у Сремским Карловцима, где се бави књижевношћу.