БЕСАНА ПЕСМА
Бежим у сан кораком газеле,
А он ми уплаканој затвара врата.
Не да се очима мир кад оне то желе.
Ја сам пошаст сваког куцајућег сата.
И зора се пркосно кроз прозоре инати,
Ја жудим да бесвест одмори ми душу,
На бар који часак бол да јој прекрати,
Макар на тренутак очај пусти гушу.
Небо се осорно у мом мраку бели,
Разбољена даном већ у нови скачем,
Пупољци снова ноћас сви су свели
А ја нисам имала када да плачем.
ИДЕШ
Идеш,
Одлазиш,
Још док ти ципела
Уз моју стоји.
Измичеш
Сопством,
Још ме за прст држиш
Али се не чују кораци моји.
Ти идеш,
Одлазиш.
Видим док те гледам
Право у очи.
Повлачиш се
Без речи
И без жеље да је срце срочи.
Идеш,
Одлазиш
Док ми љубиш чело
И ја пуштам,
Разумем;
Ваљда се небу тако хтело.
Идеш,
Одлазиш
Док ми желиш лаку ноћ
Окрећеш се
И у сан полазиш
Где с тобом не могу поћ&апос;.
Идеш,
Одлазиш
Док крај мене мирно сневаш.
Ја идем,
Одлазим
Јер знам-ти патиш и оклеваш.
ДЕЖА ВИ
Ти кажеш
Да у очима нехајно шетам
Пепео твојих година,
Сву таму минулих векова,
Огањ лепљиве гордости...
И није ти јасно
Зашто под крошњом липе
Оне бљесну као
Два жбуна у сутону.
Негде си то већ видео...
Ти кажеш
Да у су ми обрве као птице
Које се никада не гнезде
И немају свој југ
Јер сва су небеса њихова...
И није ти јасно
Зашто мирују само онда
Када слана река
Нађе ушће у недрима.
И то си негде видео већ...
Ти кажеш
Да су ми усне варљиви дим
Заборављених возова,
Сладуњаво пурпурно месо
За недорасло звериње.
И није ти јасно
Зашто им се изнова враћаш
Као покајник
У претесном костиму витеза.
Али и ја сам то већ видела...
УДАХНИ МИ ЖИВОТ
Још једном, као кад румен
Над планином у освит зри,
Као мајушни плодоносни грумен,
Као када крв у жилама ври...
Живот ми задњи пут удахни
А онда иди и за крај махни.
Лако ћу после да пребирам то жито;
Да одвајам здраво од трулог зрна,
Сећање и љубав су својеврсно сито
И нећу им бежати кô рањена срна,
Али за крај живот ми удахни
Па онда иди и задњи пут махни.