Макадамом ходим, затворених очију
Слеп за зло и људску пакост, без беса
Крвавих табана тражим неку реч топлију
Сваки сиви камен ми задаје нове боли
И отвара старе ране, од којих тело трне
У муци, душа креће Богу да се моли
Док су руке од ломова прљаве и црне
Нејако биће, од немоћи, дрхти и пада
Невољно за живот и неке путеве нове
Око тела, само нека празнина влада
Рушећи му све жеље и најлепше снове
Гласне молитве су чешће и не престају
Док, покрај њега, анђели чувари слећу
Коначно, ране и ожиљци у мени нестају
Палећи са њима бакљу живота највећу!
.jpg)