ЗАЛАЗАК СУНЦА
У сунчевом заласку много тога може да се види.
У његовом облацима испресецаном одласку много тога може да се осети.
Тамо далеко иза оног облака, иза свих прича међу нама испричаних и нама познатих су неке друге приче и после тих прича још много и много прича и ко зна докле све тако...и тамо негде далеко и још даље сунце путује својим путем.
Птице су у јатима прелетале његов видик, салутирајући сунцу које залази. Била је тишина, чекао је, а једна птичица се спустила на грану изнад његове клупе и певала је неку песму гледајући и она можда као и он у залазак...сада полако добија меку зрелу жуту и црвенкасту боју..
Људи око њега путују исто негде, пролазећи у већим и мањим скупинама разговарају или ћуте. Смеју се иако им на лицима нема осмеха.Уживају,пониру у још једну тајну којом нас је Творац обдарио. Пониру у ту пријатност иако на први поглед тога нису свесни. Лабуд је слетео у језеро, ширио је крила пливајући.
Све му је деловало као нека песма давно испевана а сваки пут као нова...
Сада тамо иза највећих крошњи шаље нам последње поздраве не били уступило место својој браћи и сестрама звездама.А некад оне дођу и пре његовог заласка... увек би му пажњу привукао тај феномен, још је дан а виде се месец и звезде. Док је чекао јурио је облачке по небу и гледао птице како неуморно лете...увек младе и хитре мислио је. Ено још мало је остало. И сада је цело зашло и сија негде другде. Околно небо и бели облаци сада сијају обасјани зрацима сунца.Још мало ће звезде постати начисто видљиве...а небо је још плаво...
А сада ни небо ни облаци више не сијају...
До сутра...рекао је тихо сунцу...
РЕКА
Као на слици је сијао небески свод а птице су у својим свијеним гнездима горе на дрвећу сневале плавље снове од нас доле...
Прошао је преко меканог утабаног зеленог покривача прекривеног цветовима. Покоји пролазник му је смешећи се сведочио да и он учествује у овом лепом догађају.
Из земље су избијали цветови разних боја најављујући пролеће, поновно рађање живота.Као неки војници,неки бранитељи показивали су нам да увек на крају дође нови живот нова снага...Дрвеће је зборило са околним цветовима исту ону причу коју мајка сведочи својом недрином малој деци док их успављује својом љубављу. Разни мириси праћени разним бојама на крилима поветараца су га водили даље...пришао је реци која је својим хумом певала песму одајући оду поново процветалом животу и најављивала је свим пролазницима своје присуство....зеленећи из своје дубине текла је брзо хитро увек млада правећи ту и тамо по неки пенушави слап да би онда наставила да тече далеко далеко...
А бели облаци су неуморно крстарили плавим сводом поздрављајући реку...
Сјајни одрази од сунца у води треперили су брзо местимично се пребацујући дуж речног корита ношени таласима потпомогнутим горским ветровима који носе приче ранога пролећа на планини праћеног задњим остацима зиме и носећи у себи студен отопљеног снега...са времена на време би покоја птица слетела у овај природни склад не да би покварила исти већ да би га употпунила.
Пут је водио даље. Размишљајући сео је на обалу
Река мирно плови својим током...на таласима се пресликавају слике са друге обале...као да гледају своју слику и прилику...као да река жели да споји неспојиво. Чудне су рекине приче. Када би неки путник намерник пролазио овуда увек би му нудила пријатељски разговор. Пецароши са друге стране као неки верни чувари,као неки стварни сведоци многих рекиних прича чекају стрпљиво...човек би рекао да чекају улов...али када је се мало боље замислио схватио је да су они ту због реке...и због природе.Зелена трава са насумично поређаним цветовима разних боја изгледала му је као тепих,као предворје овог раскошног царства а стабла разног дрвећа као неки рекини добри пријатељи који нас зову у овај чудесни свет...окићена врба је нудила место испод своје крошње свакоме ко би волео ту да седне и да се укључи у ову причу од искона, у ток Створитељевих вредних и животом носећих дела који су избијали из сваког мириса погледа или покрета који би се овде одиграо...а нека свежина, нека свежина, нека милина, свежина од траве,од пролећних весника цветова ,од дрвета,од птица са висине погледа,од људи жељних радосних тајни живота,од којих се и овај састоји ,и од деце која одишу том тајном сваким откуцајем срца и уздахом душе.Текао је његов поглед и даље и постао је та свежина и он је био та свежина. Све му је било потаман. Све је било као неки леп сан.А свежина је избијала и из погледа и из покрета.А и речи људи биле су свежина. Бриге су изгледале далеке.Нестале су непрлилике преке, животна борба изгледала је лако,као да је његов савезник постала. Овде на овом месту је све онако како је добри Бог предвидео да буде.
Птице су певале неке умилне мелодије дозивајући се и прелећући са једног краја реке на други...гледао је широки речни ток,широко речно корито. Као да је у маси воде било више струја које би се на час сједињавале на час сударале као да се супростављају једна другој да би потом све као по наредби или као по унапред утврђеном плану кренуле напред заједно једна поред друге. Савремена на време би која риба својим телом запљескала и заблистала испод водене површине да би се потом избацила напоље врпољећи се и сијајући на сунчевим зрацима да би потом уз пљусак поново заронила...наилазио је брод који је се повиновао речном путу и току и пратио га је...путовао је негде далеко слушајући рекине савете и приче...иза брода би се појавили велики таласи који као да су показивали протест због поремећеног мира изазваног бродовљевим проласком...залетали би се тамо вамо и негодовали али речна обала са спрудовима и малим заливима као да је ширила руке прихватајући таласе у своје наручује и нудећи им мир...нудећи им своје шкољке, своје шарене каменчиће....и на току је поново завладао мир...птице су училе своје птиће ко зна шта пливајући негде заједно...и река је могла сада мирно да настави да води воду тамо где је то предвиђено...
И текла је даље...на њеним обалама би је дочекивале велике раскошне њиве где вредни људи од тајни природе својим радом производе себи храну,до великих клисура које би заиста смањивале њен ток,али би јој давале снагу све док неби дошла опет до неке равнице да свима понуди своје раскошне плодове...и тако даље све до неког мора где би се укључила у још већу причу...и тако из генерације у генерацију, из годишњег доба у годишње доба,из ноћи у дан све дотле докле то тако буде требало, увек иста мелодија иста прича...исти плес...у Богом осунчаном крајолику божије творевине су сведочиле стално ко је њихов Творац, указујући свакоме ко жели да учествује у овој прићи,на његова мудра и љубављу и лепотом пуна створитељска дела.Пратио је беле облачке, не би ли у дивоти остао,који негде плове по небеском своду у неку тајну у неку нову оду уливајући се у океан тајни у вечност бајној.
А сунце је већ залазило,хватао је последње зраке по небу и по реци која је текла и текла и текла...
1.
Гледам облаке беле
Што неком свежином маме
Спавам сном будна човека
Звуци ноћи мир ми чине
Шуштање грана од ветра
И далеки ноћне птице крик
Док звезде тачкају небо
Звуком мудрости тајне
Месец је за облак зашао
Гледао сам хоризонт
Знатижељношћу Божије творевине
И уснулу природу сенком ноћи покривену
И ми људи смо Божије злато
Срца срцу у животу
До вечности у Богу пожњевене
2.
Душа нам је домовина, а срце црква православна
Отац нам је љубав подвига
А мајка брига нежна
Браћа су нам зоре дана наде
А сестре доли и пропланци
Рођаци роса јутарња и снага пролетна
Деде ноћи звездане
Бабе дани јесењи
Пријатељи уздаси ветрени
Видици су нам горски
Снага реке планинске
Храна духовна нам је кора леба
Кора леба сужањства страшнога
А пиће нам је вино црвено
Вино црвено из тајне живота
______________________________________________________
