ФЕБРУАР УМИРЕ ЗА ТОБОМ
Док мисли тишину претварају својим робом,
А сунце слабим тоновима греје,
И овај фебруар умире за тобом.
Без икаквих речи, без икаквих порука,
Само бол а око њега твоја рука.
Иње се скупља, беле се стакла.
Ова хладноћа гора је и од најврелијег пакла.
Чезнем за твојим топлим длановима.
Враћам се старим плановима
И мирисима твојих несташних праменова.
Пси лају, дрхте у децембарској ноћи.
Везани ланцима, цакле им се очи.
Можда нека сова нешто успут срочи.
Узалуд гледам улицу,
Кад једино што могу да видим
Је моју препуњену полицу
Са песмама и прозама
Поквашеним свим мојим сузама.
Тешка је зима, још тежа кад те нема.
Гледам у веселе породице.
Свако се некоме радује,
А моја душа само за тобом гладује.
Замишљам како свираш,
Како нервозно тресеш ногом.
Смешкаш ми се,
А ја не знам шта ћу са собом.
Али то је само да се присетим
Колико уствари и овај фебруар умире за тобом.
СЛАНЕ СУЗЕ
На образу јој сузе слане ко море.На зеницама светлуцави трагови.
Ништа се не мења ни ове нове зоре.
Срце је у тренутку поново заболи.
Нема више оне старе девојчице
Која је трчала из сна да би украла нови дан.
Сваки божији дан јој је био вредан,
Јер је он њеном срцу био предан.
Њена бол опијала јој је душу.
Гледали су је сваки дан тако тужну.
Хтели су јој помоћи, али од јутра до поноћи,
Она је упорно грлила своју тугу
И тражила у бескрају његове изгубљене очи.
Певала је бројне песме, причала је разне приче
Које сасвим случајно све, на њега личе.
Није знала колико га је волела
Док јој нису показали сати
Које је у сланим сузама провела.
__________________________________________________________
