За жену која има сигурно преко 60 година и неких 15-20 килограма више него што би био ред, прилично хитро се кретала кроз аутобус у покрету и спретно села на седиште поред мене.
Распоредила је своје торбе на слободан простор око наших ногу. Возач аутобуса је, као што исто није ред али је обичај, возио пребрзо и нагло кочио. Очигледно је изгубио стрпљење у градској гужви и покушавао да надокнади време изгубљено у бесконачном милењу и чекању у колони возила.
На то је моја сапутница негодовала и једва дочекала да ми се обрати:
-Како возе! Ја сам пре годину дана – због такве вожње – пролетела кроз аутобус, ударила главом о шорфершајбну и онесвестила се. Шта да ти кажем! Дошла милиција и хитна помоћ, одвезли ме у Ургентни... На срећу – ништа нисам сломила. Неки млади милицајац, фино дете, ми све лепо објаснио... Коме и како да се жалим. Ја не будем лења и све тако и урадим! Добила сам одштету 2.000 евра. Нисам дуго ни чекала на паре. – онда се окрете да погледа преко рамена госпођу која је седела иза нас и процени да ли је својом причом заинтригирала.
Како госпођа није показала нарочито интересовање за тему, поново се окрете ка мени и настави: - Пре око два месеца, исто сам пала у аутобусу... Цела десна страна тела ми је била модра ко зрела шљива, али се нисам поломила! Пошто сам научила како то иде, тражила ја да зову милицију. Па није Верка од јуче... Чекам сад да видим колико пара ћу да добијем. – још једном се окрете да провери да ли је госпођи овај даљи развој догађаја побудио интересовање, па се поново окрену ка мени као сигурном слушаоцу: - Мој комшија сломио руку у аутобусу, али није дошла милиција па није добио ништа. Шта ће човек кад не зна процедуру. Још увек га боли та рука на промену времена. Баш ми га жао. Муку мучи, а остао и без пара. Пре неки дан смо пили кафу код њега па ми се пожали и каже : „Како си се ти Верка добро снашла! А ја паћеник ионако болестан и с малом пензијом, а сад још и ови болови! Злу не требало, сад си ме поучила. “ Свима ћу да причам, нек знају људи шта да раде – наставља Верка своју бескрајну причу којој би и Енде позавидео – А мене скоро ударила и кола на улици... Имала би ја још да ти причам ал сад силазим, ајд довиђења!- изађе Верка, са све цегерима и својом озбиљном килажом – иако није ред да то кажем – невероватно хитро из аутобуса, као што је у њега и ушла.
Није ред, као и све пре овога, али сам помислила да Верка преседа у неки следећи аутобус у коме је већа вероватноћа да ће да падне и добије одштету због повреда. Можда, такође, није ред ни да мислим да неко треба да се овајди због градске гужве и суманутих возача. Ипак, ред је да се надам се да ће Верка и овога пута искористити своје невероватне каскадерске способности. У себи навијам: „Верка, Верка, каскадерка Верка!!!“
