Отварам очи и видим разбојиште - лешеве побијених крвопија размазаних по белини плафона.
Тренутак касније последњи Мохиканац се буди испуњавајући собу излуђујућим зујањем.
А соба пуста, неуредна, досадна...
Мушка соба!
Новац окреће свет. Јах...
Склапам очи. Ништа ново, ништа вредно.
Нећу устати, нећу ризиковати. Нећу доживети још један Армагедон.
Жмурим, правилно дишем, мислим о досадним стварима... Ништа... И даље сам будан.
Проклето будан... Устајем.
Ударам цеваницу о ниску столичицу и пар тренутака имам забавно подсећање на религозне и фамилијарне ласцивности. Сунце је упекло и наслађујем се мишљу да сам прилично добро преварио дан. Купио још мало времена...
Новац покреће свет... Знам... Али овде нема баш никаквог покрета.
Музичка кутија се из чиста мира оглашава металном, сладуњавом мелодијом и ударам је песницом. Умукла је престрављено... Тако је боље...
Стављам џезву на ринглу (двострука порција) и поглед ми прелази преко креденца. Једном ћу и то ђубриште морати да средим, али не данас. Не данас. Поздрави из Врсара, новогодишње честитке, разгледнице...
Ама, ко још то чува?
Бесно ударам по имбецилној изложби торнадо покретом.
Дубровници и Ровињи се разлећу на све стране и откривају. Откривају...
Шта?
Некако се назире сјактавост на местима где су поздрави са Охрида заштитили мистериозни предмет од богатог слоја прашине који га прекрива. Ствар ми је неодређено позната. Пружам руку, али ме прекида непријатно шиштање. Окрећем се и видим да вода из џезве кипи на све стране. Притрчавам, дохватам врелу ручку прљим прсте. Кипућа вода прска по босим стопалима. Тражим кафу унезвереним погледом. Усијана пара бије у лице...
Успевам најзад. Комплетирам операцију и седам за сто. Окрњена шољица је предамном. Поглед је хипнотички привучен на површину креденца. Мистериозни предмет није нестао. Тамо је и никакви портали га нису пренели у паралелну стварност, нити на неку егзотичну локацију. Безобразно се кочи у својој тајанствености и све више покушавам да одвојим поглед. Узалуд! Тамо је!
Прекривен велом старовременске прашине, чучи тамо попут демона и, заклео бих се, буљи право у мене! Постаје ми непријатно и тешко покушавам да окренем главу.
Не иде.
Оно и ја се гледамо.
Кафа је недирнута, цигарета догорева у пепељари...
За тренутак се враћам у реалност и засигурно знам да је то нека сасвим обична ствар. Никаква ванземаљска реликвија нити резервоар душе неке древне сатанистићке секте.
Али...
Зашто се ја не сећам Тога?
Зашто не знам ништа о томе чудноме обрису лептира... или слепога миша?
Да! Највише личи на слепог миша!
Следећег виспреног тренутка досећам се да је решење једноставно – треба само обрисати прашину. Мозак доноси одлуку, али тело одбија послушност. Не устајем, не прилазим, не додирујем!
Проклетиња ми делује равно на абдомен. Стомак ми се грчи од нервозе...
И још нечега!
Под баражном ватром повлачим се у кењару и закључавам врата за собом. Осећам да Оно игнорише чврсту површину која се испречила међу нама и док истоварујем синоћни хамбургер знам да ме види, осећам да ме пробада... Повлачим воду и несигурно дрхтавим рукама откључавам врата.
Тамо је! Није се трансформисало у вампира, није почело да лебди, нити да сија мистичним сјајем. Једноставно чучи на креденцу и уништава ме својом савршеном глумом обичности!
Цигара је гранчица пепела, кафа је хладна. Седим и упркос врућини облива ме ледени зној. Избегавам да гледам у Оно, али осећам да није обострано. Дуги минути пролазе, ужас који ме обузима све је неиздржљивији. Тамо је! Не морам да гледам да бих знао!
Проклето, проклето, проклето...
Не, ово никуда не води. Морам нешто учинити, али шта?
Скачем, претурам по ормарима и најзад се јавља спасоносна идеја. Проналазим две виљушке и одважно их дохватам у руке јуначке. Окрећем се и храбро се суочавам са монструозном појавом. Корак по корак, опрезно напредујем и најзад – пажљиво дохватам Оно убојитим оружјем. Не опире се, не скичи, не удара ме! Уплашио се; уплашио се моје непоколебљивости и одлучности! Држим пажљиво, окрећем се и полазим према отвореном прозору. Тријумфално се осмехујем и – бацам га!
Пратим погледом Његов пораз и идућег тренутка махинално схватам да освета стиже силином урагана!
Јер, док чудовиште пада са висине трећега спрата, одиграва се чудесна трансформација. Његов плашт спада у виду најфинијих зрнаца прашине и сјај перлица све се више открива на светлој баршунастој основи! Бакарна копча нагло испливава пред моје забезекнуте очи и ја препознајем проклету звер.
Израња из прошлости попут сабласти.
Уз бљесак, у мојој глави се јавља сећање, јасно као оштрица бријача; слика кестењасте бујне косе коју је проклета шнала придржавала. Сећам се крупних очију и сензуалних усана изгубљених негде у прошлости. Осећам топло тело задовољне жене која се буди крај мене. Очајно посматрам ударац о бетон и разлетање лажних бисера и бакарних делова по улици подамном.
Проклето, проклето, проклето...
Њена шнала!
Готово вриштим од бола коју производи сећање на време када је Љубав покретала свет.
Враћам се до кревета и покривам се преко главе.
Срећом, овде се ништа не покреће. Овде ништа не мрда.
Овде сам сигуран. Тако проклето сигуран...