Светлана Цеца Станковић већ на почетку збирке издваја кључне ријечи, мотиве, сузе, песник, жеља, снови, срце, туга и уграђује их у пјесму. Ови мотиви су сасвим блиски романтичарима и њиховом начину размишљања: Љубав сам писао у стихове миле/Ту где су се сузе слиле/. Иако је збирку сложила женска рука, лирски субјекат је мушког рода. Женску емоцију ауторка је посудила грубљој мушкој осјећајности што се дешавало и у њеним ранијим збиркама пјесама. Одавно заборављени сентиментализам тврдоглаво гостује из пјесме у пјесму: Ох срдашце моје мило. Пјесме Светлане Станковић нас подсјећају на давна времена када су у романтичарском заносу писали Бранко Радичевић, Лаза Костић, Јован Јовановић Змај: Снаге немам, куда поћи/тамни дани, тамне ноћи/путеви ми празни, спори/студен влада, а све гори/ или Ој звончићи моји мили што сте ми се ућутали. Ауторка се враћа и изворној народној традицији, користећи хипокористике: сеја, ноћца, санак... биљке: смиље, ђул; космичке мотиве: сунце, дуга, дан ноћ, зора. Баш као и у народним лирским пјесмама ( Ој ђевојко, душо моја) лирски субјекат се директно, апострофично, обраћа својој вољеној особи Ох срдашце моје мило/где си било, шта си снило/па сањиво јутро јутриш/тужне сате немо слутиш/. Иако смо стално у некој гужви (аутобус, саобраћај, митинзи...) савремени човјек је, примјећује ауторка, усамљенији него икад: Ох самоће, ох самоће/што ме са свих страна стеже/дрхтавица мене хвата/крај ја слутим, све ми теже/.
Вељко Стамболија
ЛЕГЛА ТУГА ПА МЕ ГЛЕДА
Наборано њено чело
а коса јој дуга, седа
суза мутна, око бело
Једва дише срце њено
усне неме, кожа бледа
све у муци заробљено
легла туга, па ме гледа.
А што гледиш туго мене
што не идеш путем својим
у године остављене
пусти ме да сате бројим.
Што не збориш туго моја
истину ми сада кажи
судбина је горка твоја
око тебе само лажи.
Шта ћу јадан, немам куда
те пригрлих тугу своју
стаза нам је мрачна, луда
бол болујем с њом у боју.
Насмеши се туга моја
сузе среће заплакала
није сама, није своја
све ми боли даровала.
У НЕЗНАЊУ
Из постеље погледавам
врата надом ја отварам,
па и пусте питам ноћи
кад ће доћи, да л’ ће доћи ?
Дан у жељи јадан чекам
тебе мила да дочекам
да издржим у самоћи
кад ће доћи, да л’ ће доћи ?
Ето Сунца засијало
собу моју отоплило
да устанем нећу моћи
кад ће доћи, да л’ ће доћи ?
Увелико дан се креће
нема мени моје среће
из постеље куда поћи
кад ће доћи, да л’ ће доћи ?
Сванућу се новом надам
ал’ у патњи болан страдам
животарим у тешкоћи
кад ће доћи, да л’ ће доћи ?
Једва дишем све ми теже
немам снаге бол ме стеже
зборим речи све молећи
кад ће доћи, да л’ ће доћи ?
Душа моја пуна муке,
па ја пружам своје руке
срце шапће бол ће проћи
неће доћи, неће доћи...