Од кад ми је супруга наредила да у име општег тренда и ми набавимо кућног љубимца полудио сам начисто. Данима сам се преконтавао шта би било најисплатније и на крају сам се одлучио за рибицу. Додуше, прво сам размишљао о змији као кућном љубимцу, али сам се досјетио да већ имам змију у кући. Двије би стварно биле превише. У то име сам купио акваријум са три рибице од којих су двије биле плаве, а једна златна. Од тада је у акваријуму прави босански лонац, час једна гања оне двије, час оне двије гањају ону једну, час сви гањају све, час нико не гања никог.
Кад сам другог дана, покушавајући да их нахраним, неопрезно спустио прст у воду она златна рибица је испунила давну жељу моје супруге, то јест тако ме је крвнички угризла да би ми и Тарзан позавидио на урлику. Успут сам, извлачећи руку, разбио и акваријум, и ону лампу што га обасјава, и сто на који сам пао бјежећи од навале воде. Наравно на крају се испоставило да ми је нека будала продала пирану. Тако сам остао без прста и то оног најпотребнијег и најопаснијег, чија се функција открије тек пред старост. Отад од пливајућих љубимаца признајем само шарана и то не у води, него у вину, и то што маснијег.
Наравно убрзо сам, на наговор жене, купио папигу.
То летеће чудовиште не само да ми је атерирало на главу, на руку, на раме и на остале најинтимније дијелове, него је и говорило. А говорило је све оно што чује. А шта је могло од нас двоје чути сем псовки, и то оних најмаснијих. Отад се у кући свађамо не удвоје, него утроје. Нема тог у фамилији кога ми папига није споменула, тако да сам двапут разбио лустер гањајући ту летећу неман, која је убрзо успјела надсвађати и тако жестоке свађаторе као што смо жена и ја. Супруга је, наравно, у тој јурњави по кући навијала за папигу, што је и демонстрирала, својим благо медвеђим гласом, урличући у заносу:
"Па-пи-га, Па-пи-га, Па-пи-га!"
У свему томе су изгледа уживале једино комшије којима је очито такав вид забаве био већ одавно заборављен па самим тим и драг. Сам бог зна колико би они још уживали да се нисам досјетио да отворим прозор. Три дана је оном шареном чудовишту требало да схвати да може да одлети, толико му се осладило. Да само знате како сам одахнуо кад сам затворио прозор!
Убрзо сам одлучио да ствар спустим на земљу тако да је мој сљедећи покушај са кућним љубимцем био у виду првокласне џукеле марке "авлијанер", мјешавине од мјешавине непознатог џукца и још непознатије џукелице. Супруга, са којом сам већ одавно био у лошим односима, дозвољавала је да то, у почетку умиљато, пашче гладује све док се не појавим с посла. Наравно, пошто је она нон-стоп била с њим, лако се и сродила па га је онако гладног напуцавала на мене кад год би дошло до свађе.
А до свађе је увијек долазило.
Невјероватно је да поменута џукела није била бијесна, јер ја сам изгледао као бијесан послије сваког њеног уједа. Почео сам чак да размишљам кога да прије отјерам, жену или џукелу.
Џукелу или жену?
Жена је била прије за отјерати, али послије трећег угриза одлучио сам се за кућног љубимца. Кажем одлучио се, али не и успио. Дигла се таква кукњава и такав лавеж да сам се морао обратити комшији, шинтеру, да ме спаси напасти. Шинтер се додуше дуго предомишљао ко је већа напаст: супруга или она длакава ала, али се ипак на крају од двије животиње, одлучио за мању, то јест за керче. Само да напоменем да одласком пашчета лајање није смањено ни за јоту.
Сљедећи мој неостварени избор је био мајмун.
Супруга ми је, без имало стида, рекла да је таква глупост могла само мени да падне на памет јер већ имамо мајмуна у кући. То је била једина ствар око које смо се сложили у задњих мјесец дана јер, заиста, са њом је једино могао да буде мајмун.
Мени је на памет пао и крокодил, пошто је то сад модерно у Америци и осталим најразвијеним земљама, а вјероватно и корисно, јер кога год у кући да поједе оног другог ће да ријеши брига. То је тај познати крокодилски рулет. Жена је озбиљно размишљала о сијамској мачки, на што сам јој ја реплицирао да ми је доста мачака и да сам давно у кућу довео сличног кућног љубимца, додуше не сијамску него сајамску мачку, за коју се касније испоставило да није мачка него прави булдог.
На крају, погађате, развели смо се јер се нисмо могли договорити око кућног љубимца. Сад живимо одвојено и свако има свог. Мој је у почетку био једна ломна Молдавка која је била неописиво скупа за одржавање тако да сам кроз два мјесеца тотално банкротирао. У име спаса сад читам "Огласе", и надам се да какав оронули бакутанер тражи очуваног кућног љубимца који може још покаткад да жестоко угризе, ако му се, ако му се пружи кост.
Јер осјећам да нисам више низашта сем за кућног љубимца.
Кад сам другог дана, покушавајући да их нахраним, неопрезно спустио прст у воду она златна рибица је испунила давну жељу моје супруге, то јест тако ме је крвнички угризла да би ми и Тарзан позавидио на урлику. Успут сам, извлачећи руку, разбио и акваријум, и ону лампу што га обасјава, и сто на који сам пао бјежећи од навале воде. Наравно на крају се испоставило да ми је нека будала продала пирану. Тако сам остао без прста и то оног најпотребнијег и најопаснијег, чија се функција открије тек пред старост. Отад од пливајућих љубимаца признајем само шарана и то не у води, него у вину, и то што маснијег.
Наравно убрзо сам, на наговор жене, купио папигу.
То летеће чудовиште не само да ми је атерирало на главу, на руку, на раме и на остале најинтимније дијелове, него је и говорило. А говорило је све оно што чује. А шта је могло од нас двоје чути сем псовки, и то оних најмаснијих. Отад се у кући свађамо не удвоје, него утроје. Нема тог у фамилији кога ми папига није споменула, тако да сам двапут разбио лустер гањајући ту летећу неман, која је убрзо успјела надсвађати и тако жестоке свађаторе као што смо жена и ја. Супруга је, наравно, у тој јурњави по кући навијала за папигу, што је и демонстрирала, својим благо медвеђим гласом, урличући у заносу:
"Па-пи-га, Па-пи-га, Па-пи-га!"
У свему томе су изгледа уживале једино комшије којима је очито такав вид забаве био већ одавно заборављен па самим тим и драг. Сам бог зна колико би они још уживали да се нисам досјетио да отворим прозор. Три дана је оном шареном чудовишту требало да схвати да може да одлети, толико му се осладило. Да само знате како сам одахнуо кад сам затворио прозор!
Убрзо сам одлучио да ствар спустим на земљу тако да је мој сљедећи покушај са кућним љубимцем био у виду првокласне џукеле марке "авлијанер", мјешавине од мјешавине непознатог џукца и још непознатије џукелице. Супруга, са којом сам већ одавно био у лошим односима, дозвољавала је да то, у почетку умиљато, пашче гладује све док се не појавим с посла. Наравно, пошто је она нон-стоп била с њим, лако се и сродила па га је онако гладног напуцавала на мене кад год би дошло до свађе.
А до свађе је увијек долазило.
Невјероватно је да поменута џукела није била бијесна, јер ја сам изгледао као бијесан послије сваког њеног уједа. Почео сам чак да размишљам кога да прије отјерам, жену или џукелу.
Џукелу или жену?
Жена је била прије за отјерати, али послије трећег угриза одлучио сам се за кућног љубимца. Кажем одлучио се, али не и успио. Дигла се таква кукњава и такав лавеж да сам се морао обратити комшији, шинтеру, да ме спаси напасти. Шинтер се додуше дуго предомишљао ко је већа напаст: супруга или она длакава ала, али се ипак на крају од двије животиње, одлучио за мању, то јест за керче. Само да напоменем да одласком пашчета лајање није смањено ни за јоту.
Сљедећи мој неостварени избор је био мајмун.
Супруга ми је, без имало стида, рекла да је таква глупост могла само мени да падне на памет јер већ имамо мајмуна у кући. То је била једина ствар око које смо се сложили у задњих мјесец дана јер, заиста, са њом је једино могао да буде мајмун.
Мени је на памет пао и крокодил, пошто је то сад модерно у Америци и осталим најразвијеним земљама, а вјероватно и корисно, јер кога год у кући да поједе оног другог ће да ријеши брига. То је тај познати крокодилски рулет. Жена је озбиљно размишљала о сијамској мачки, на што сам јој ја реплицирао да ми је доста мачака и да сам давно у кућу довео сличног кућног љубимца, додуше не сијамску него сајамску мачку, за коју се касније испоставило да није мачка него прави булдог.
На крају, погађате, развели смо се јер се нисмо могли договорити око кућног љубимца. Сад живимо одвојено и свако има свог. Мој је у почетку био једна ломна Молдавка која је била неописиво скупа за одржавање тако да сам кроз два мјесеца тотално банкротирао. У име спаса сад читам "Огласе", и надам се да какав оронули бакутанер тражи очуваног кућног љубимца који може још покаткад да жестоко угризе, ако му се, ако му се пружи кост.
Јер осјећам да нисам више низашта сем за кућног љубимца.
(«Приче из Педоније»)