Застале на мјесту краја и почетка,
И опет су сумње опхрвале мене,
Да достојан нисам мога славног претка.
У Видовдан вежем свога срца пола,
Половину другу нудим роду своме.
А умјесто сузе, преломљен од бола,
Котрља се божур по образу моме.
Моја десна рука држи воштанице,
Не видим кроз тмину, а пламен се гаси.
Ако не досегнем порту Грачанице,
Ко ће моју душу да збрине и спаси.
Сваки уздах боли, ствара нове ране,
Нејака ми плећа, а претешко бреме,
Само да угледам Високе Дечане,
Тешко нога крочи, посрћем и падам,
Сав сам у молитви да снага проклија.
Ако ми судбина одреди да страдам,
Нека ме пригрли моја Пећаршија.
Опет су ми мисли, вјетром распирене,
Застале на мјесту краја и почетка,
И опет су сумње опхрвале мене,
Да достојан нисам мога славног претка