НЕМА КО
Поранио је тог јутра. Нахранио стоку. Обријао се старинским бријачем онако по навици, не гледајући се у напукло огледало изнад судопере. Обукао је чисту белу кошуљу, сукнене панталоне, узео штап и кренуо. Убрао је цвет из њихове баште, онај који је највише волела. Осврнуо се у нади да ће га укућани из велике куће у истом дворишту приметити. Нису, било је рано за њих. Нека спавају, млади су, уместо њих отићи ће он. Урасла стазица која води ка сеоском гробљу. Новембарско сунце се огледа кроз крошње старих храстова. Корак по корак, ослањајући се на штап корача деда Станимир. Иде да обиђе своју Цану. Помало погурен, замишљеног израза лица. Мало-мало вади карирану платнену марамицу и њоме брише грашке зноја настале што од сунца, што од напора. Напокон стиже до одредишта. Три пута се прекрсти пре него што уснама додирне хладни мермер на месту где је уклесана женина слика. Чини му се да су јој очи живе, топле. Да му ћутањем желе дободошлицу. Ставља онај један цветак, пали свећу у своје и у синовљево име. Син нема кад. Све то разуме деда Станимир. Чисти споменик од гранчица и сувог лишћа које је нанео осиони јесењи ветар тек да покаже шта ће чинити кад дође зима. Када је завршио са чишћењем, лагано седа на дрвену клупицу. Руку склопљених на крилу замишљено гледа...
***
Дуго су га чекали, сваком се свецу молили, свеће палили. Сиромашнима удељивали, нејакима помагали. Не беше узалуд. Бог их једне хладне зиме погледа. Плач здравог дечачића тамних очију испуни срећом срца двоје људи. Дадоше му име Стеван, по празнику на који се родио. Држаше га као мало воде на длану. Све теже послове обављаше њих двоје. Иметак се увећавао, послови умножавали. Срушише стару кућу, саградише нову, много већу и раскошнију. Да им се син поноси. Дечак је лепо напредовао. За војску стасао. Онако наочит, веселе нарави, многим је девојкама био на нишану. Заљубио се у Драгојлу, ћерку сеоског механџије са којим пола села није било у добрим односима. Причало се да закида на пићу, а придодаје на рачуну. Механџија је трљао руке од задовољства и подржавао кћеркин избор видевши у том браку шансу да још више увећа иметак, а да се при том прилично лако реши једне од три кћери колико их је имао. Стеванови родитељи беху очајни, но не рекоше ни реч. Синовљева воља је за њих била светиња. Врло брзо се венчаше. Свадба беше за памћење. Највеселији младин отац. Стеванови родитељи се преселише у приземље, а младенцима препустише два спрата те раскошне куће. Недуго затим, одатле су се почеле чути свађе. Син је био нерасположен, врло често би се, из чистог мира, обрецао на родитеље. Они скромни, честити, ћуташе. Не прође дуго, син им рече да би требало о нечему да поразговарају. Његов предлог је био да се родитељи преселе у летњу кухињу да би се уштедело на дрвима за огрев. С тим што ће, наравно, и даље обедовати заједно. Рече да се Драгојла већ одавно сложила с тиме. Прећута да је предлог, заправо, био њен. У почетку обедоваше заједно, а временом им снаха поче доносити оброке у летњу кухињу, додајући им чиније са врата, немајући кад да уђе. То двоје добрих стараца је полако венуло, не желећи да прича о својој муци ни другима, ни између себе. Својим опаскама не хтедоше да кваре синовљеву срећу. Једног јутра затече Станимир своју Цану у вечном сну. Сећа се, беху Беле покладе, задњи дан мрса пред почетак Васкршњег поста. Сахрана права сеоска. Сви сељани што из тог, што из околних села, окупише се да на вечни пут испрате ту дивну, скромну жену. Снаха и син поред двоје деце нису се имали кад позабавити дочекивањем комшија и припремањем даће. А Станимир их, нажалост, није имао где примити... Осети како су му се руке смрзле. Још мало па ће и сунце отићи на заслужени одмор. Ни не примети када је време тако пролетело. Полако, једва померајући укочене удове, устаде. Ослањајући се на штап, приђе мермеру да се још једном поздрави са Цаном. Виде да су свеће одавно догореле, па лагано пође. Треба стићи пре мрака и понешто приставити за вечеру. Нема ко.
ПРЕДВОДНИК
Изашла је из
аутобуса носећи повећу торбу. Сунце је немилосрдно пекло, обрисала је зној са
чела и осврнула се. Чинило се да прашњавом путу пред њом нема краја. Запутила
се, ногу пред ногу. Промицале су куће посрнуле под теретом немара. Покоја
залутала кокошка се крила у хладовини. У даљини одјекивао је усамљени лавеж.
Што је даље одмицала, пут је био лошији. Огромне удолине настале што од киша,
што од неодржавања и точкова трактора, отежавале су корачање. Пазила је да се
не оклизне, лако је било уганути ногу по овим избочинама. Срећом, испред се
назирао део заравни која јој је била одредница. Поветарац је шуморио кроз
сасушено лишће винове лозе прекидајући готово неприродну тишину на коју није
навикла. Златножути и љубичасти гроздови мамили су да се узберу. Нека, наше је најлепше,
сачекаћу док не стигнем до куће, помислила је. Мада, нико јој не би замерио,
чинило се да нема живе душе. Гурнула је капију, разлегао се звук шкрипутавог
цвиљења. Осећај добро познатог спокоја испуни јој душу. Кренула је бетонском
стазицом према кући. Изненада је застала видевши оца како седи на поклопцу
којим је затварао бунар. Погрбљен, са главом у шакама. Пришла му 90 је,
спустила торбу и загрлила га. Није се ни померио. Непознати људи су се мотали
туда односећи ствари. Полако је пришла, на месту где је педесет година уназад
био виноград није било ниједног чокота, а на местима дирека остале су
равномерно распоређене рупе. Затворила је очи, затим их поново отворила.
Необјашњив призор је и даље био ту. Два мушкараца су чокоте стављала на једно
место, бакарне цеви на друго. Свуда унаоколо су се размилела зрна грожђа која
би се распукла под немарним корацима оне двојице мушкараца. Одлучила ја да
приђе жени која им је очигледно давала инструкције како и шта. ''Ко сте Ви?''
''Не брините, није ово први пут, имамо искуства'', одговорила је жена руком,
показујући мушкарцима где да спусте даске са шупе у којој је стајао алат. ''Са
чим имате искустава, о чему то, побогу, причате?'' ''Тако то иде, а никад није
лако, знам'', жена је и даље одговарала у ребусима. ''А он, ко је он?'' рекла
је девојка упирући прстом у снажног, проседог мушкарца средњих година. ''Имате
среће, најбољи је у послу, предводник'', жена се по први пут осмехнула
погледавши у човека о коме је говорила.
''Какав
предводник?'', промрмљала је девојка гледајући како чокоте поређане на гомилу
захвата пламен. Тешким корацима упутила се оцу. И даље је седео непомично попут
статуе. Спустила се до његових колена и обујмила их рукама. Подигла је поглед
таман на време да јој његова топла, одбегла суза кане на образ...
ГАРСОЊЕРА
Упознала сам је пре пуно година у парку
изводећи бебу у шетњу. Љубазна, уредна, ненаметљива бака Невенка је била
пријатан саговорник. Поседела би неко време, попричале бисмо, а затим би
одлазила да спреми ручак унукама које би после школе свраћале до ње. Често сам
размишљала о њој и томе како има диван однос са сином, снахом и унукама. Како
је моја кћерка одрастала све мање времена смо проводиле у парку, а више у неким
другим активностима. У то време смо се и преселили у други део града. Пре
неколико дана смо се шетајући сетиле тог „нашег“ паркића и решиле да свратимо
до њега. Желела сам да видим и бака-Невенку, мада сам претпоставила да су шансе
за то веома мале. Међутим, игром случаја ипак смо се среле. Оно што ме је
зачудило била је њега очигледна промена, не само што је била неколико година
старија већ јој је нестао осмех са лица, а уместо њега лицем јој се ширила
болна гримаса и некакав грч. Поздравиле смо се, погледала сам је мало
пажљивије, чинило се да није почешљана, што никако није личило на њу, упитах је
да ли се добро осећа, рече добро колико јој то године дозвољавају. „Знаш, живот
је пун светлих и тамних тренутака. А они тамни су најтамнији када из изазову
најмилији“, изненада је рекла. Ћутала сам осећајући да жели да олакша душу.
„Сећам се, а има томе много, много година, дошла сам у велики град код тетке.
Завршила кројачки занат, удали ме по препоруци за мога Милана, и он и ја без
игде ичега, што кажу прву кашику смо заједно стекли. Не могу да се жалим, све
је то било слатко, и рад и мучење и немаштина када си са неким кога волиш.“
Нисам је прекидала. „Милан је често био на терену, посао му такав, ја сам
одржавала кућу, шила за добростојеће градске госпође, пролазили су дани. Ето,
кад смо готово изгубили наду, родио се Милош. Син наш, овај од кога имам две
унуке. Дивне девојке, никад не забораве да ме обиђу. Мада, у последње време све
мање, кажу бако друга су времена, брзо се живи, немају кад да блеје код мене.
Засладе се, да им бака понеки динар, нек им се нађе. Једино не знам зашто кажу
да немају кад да блеје, кад сам ја била млада блејале су овце. Ма, луда сам ја
баба. Лепо ми кажу, друга су сад времена.... него, да... заборављам...“ С
времена на време би обрисала лице чипканом марамицом. Погледом сам пратила
кћерку која се спријатељила са две девојчице и уживала са њима у игри. Полако
ме је обухватао неки чудан, нелагодан осећај, као када очекујете да чујете
нешто после чега више никада 97 нећете бити исти. Ипак, ћутала сам пуштајући
бака Невенку да настави. „Е, да... чували смо Милан и ја унучице од кило меса
што се каже, снаја је морала да крене на посао. Није нам било тешко, таман
посла, увек смо желели да имамо и кћерку поред сина, али ето није се дало.
Унучице су ту празнину попуниле. Ех, била су то лепа времена... Водили смо их
на имање близу града, хранили непрсканим воћем. Милан им је направио љуљашке и
кућицу на дрвету. Уз њих смо сасвим подетињили. Викендима би долазили снаја и
син, кад смо сви на окупу мени срце пуно. Снаја и ја бисмо спремале зимницу,
много је волим, моју Тању, од шеснаесте године су Милош и она заједно, читав
један век. У њој видим кћерку, нешто најближе, не делим је од сина. Ето, нека
одмах умрем, ако лажем.“ Видех како јој се очи испунише сузама па рекох:
„Немојте, бака-Нено, знам да је тако, а и њих двоје то знају, сигурна сам...“
„Знају, знају... Кажу, биће ми боље тамо, мање кошта, рачуни су овде велики.
Хоћу ја све за њих да учиним, мени ништа не треба, само... Почећу опет да
шијем, да им олакшам, иако ме очи одавно више не служе као некад... Баба
Невенка крену да јеца не могавши више да се контролише. Једва да сам разумела
шта је говорила. „Кажу, да продају стан, мени неку гарсоњеру да купе, мање ће
да кошта, живот је скуп, деца порасла, траже ово, оно... нека, и треба, не
кажем... Али, ја сам ту век свој проживела, све Миланове и моје успомене су
овде, сваки центиметар овог стана је део прошлости која ме одржава живом. Кажем
ја Милошу, ето, нећу ти ни ја дуго, ал' ме бар пусти да се угасим тамо где сам
толике године горела.... Ето, само то, ако може, ако не може, опет добро. Све
ће мајка како ти кажеш, како Тања, деца кажу, друго је време...“ Полако је
устала, пришла ми и по први пут ме загрлила, а ја нисам ни покушавала да
сакријем сузе. Узвратила сам јој загрљај гледајући преко њеног рамена у своју
кћерку која је била задубљена у игру са другарицама, питајући се када неопходно
постане вишак.
Белешка о
аутору:
Поезију и прозу је објављивала у многим часописима: Књижевне новине, Траг, Књижевни преглед, Бранковина, Буктиња, Свитак, Стремљења, Бранковина, Савременик, Исток, Шумадијске метафоре, Балканске вертикале, у многобројним електронским часописима као и у релевантној периодици у Русији, Узбекистану, Киргистану, Пољској, Румунији, Вијетнаму, Казахстану, Индији и другим земљама.
Заступљена у многобројним домаћим и иностраним антологијама, једна од значајнијих је она за коју је одабир саставио и на румунски превео Лео Бутнару, песник, прозни писац, есејиста, новинар и преводилац, номинован одстране Удружења писаца Молдавије за Нобелову награду.
У поменутој антологији су поред Марине Цветајеве, Мајаковског, Рилкеа, и других светски познатих песника, заступљена два српска песника: Зоран Пешић Сигма и Валентина Новковић. Песме су јој превођене на руски, енглески, македонски, румунски, узбечки, азербејџански, пољски, казахстански, киргиски, вијетнамски, италијански, пољаки, корејски и бангла језик. Добитник многих признања за поезију и прозу.
Ауторске
књиге:
„Безвремено“
(Драслар, 2014)
„Кап на
суш“ (Партенон, 2018)
„Одгонетке
нежности“ (Либерланд, 2021)
Проза:
„ Два сата од
збиље“ (УКС, 2020)
Преведене
књиге:
„ Пространство
у снегу“, Лео Бутнару ( 2019, Алма)
„ На крају
неба“, Станислав Ли (2020, Либерланд)
„ Трагом
душе“, Хосијат Рустамова (2021, Либерланд)
„Желим да
видим твоје очи“, Кучкар Наркабил (Галаксијанис, 2021)
„Тужни тар“
Али Џафароглу (Либерланд, 2022)
„ Шарени букет“ руска драма за децу и младе (један од преводилаца) Алма, 2019.
Новинар портала Фокус Вести где су јој саговорници многи ствараоци из Русије и бившег Совјетског Савеза, али и они из наше земље и окружења.
За књижевне преводе добила је велики број награда и признања, као један од преводилаца добила је и награду Удружења преводилаца Црне Горе за најбољу преведену прозну књигу у 2019. истакнутог ствараоца из Узбекистана, Рахима Каримова (Књига прича за младе). Из Санкт Петербурга признање за добринос јачању веза између Русије и Србије и преведене књиге са руског језика.
Водитељ
редовног програма библиотеке Милутин Бојић, „Разговор са песником“.
Живи у
Београду.