Пази да му трава не реметиш сан,
Под њом леже кости којима некад тело годи,
Њима је живот врло добро знан.
Зато устукни и понизан буди,
Корак твој нека се смекша,
Пред том земљом пролазних људи,
Живе кости не знају како је земља тешка.
Не знају за мраз што се јутром буди,
Ни’ какве чисте душе је прах заборављен доле,
Оне не знају како се за светлошћу жуди,
Када их земљине силе оголе.
...