Љубица Перовић: Девет прича

ЛЕОНАРД КОЕН ИЛИ СЕЋАМ СЕ

„ ... Леонард Коен преминуо је у 83. години живота у Лос Анђелесу. По својој жељи, сахрањен је на јеврејском гробљу у Монтреалу...“
Враћају ми се сећања... Слике... Звуци... Мириси...
                                                                         *                                                   
„Мала, Јубица! Јел звонило? Време је за церкву! Ће доћ нови свећеник,“ ужурбано је питала и обавештавала наша драга бакица, цреска комшиница. Ситна и погрбљена, с пунђицом на врх главе,  два пута дневно постављала је исто питање. Изгледала је као и све остале цреске баке које су хитро, обучене у црнине, трчкарале уским улицама као бубашвабе. Све су се звале Марија или Ане, и свакога дана су ујутру и увече одлазиле у цркву.
У каменој кући преко пута, прозора удаљених да можете да скинете веш са њих, живео је стари обућар Фране са својом женом. Никада није излазио из куће. Громогласно и брзо, грмео је неразумљивим језиком и у потпуном мраку правио опанке са ђоновима од камионских гума. Видела сам га само једном. Када су ми се очи привикле на мрак, нашла сам се у стрипу - уживо. У огромној соби, у гомили крша седео је човек који као да је изашао из тада популарног стрипа „Алан Форд“. По изгледу - комбинација свих ликова. Раздељак по средини главе који дели косу на два слапа, буљаве плаве усијане очи и велики нос са још већом брадавицом. 
Кроз камени лук испод барба Франове куће, стизало се до бунара.Тај најстарији део града опасавала је шира, кружна улица поплочана мермером, са две сачуване капије и одбрамбеном кулом која је  окренута ка мору. Унутар кружне улице градић је неправилно ишпартан уским уличицама. Често толико уским, да сте могли да мерите колико сте се угојили од прошлог лета. Правоугаони камен по средини уличица је био путоказ да оне нису ћорсокак. Из мемљивих коноба ширио се киселкаст мирис вина и маслина.
Са мора, збијене камене куће су изгледале као бабини зуби. Више и уске, ниске и помало криве, мале да их готово и нема... А дуж дугог залива плаже у маслиновој шуми. Како смо одрастали, освајали смо све даље плаже. Као мали, плажа с борићима. Нешто старији - код хотелских тушева. А онда плажа на крају залива, иза светионика, коју смо звали „дивљак“. Плажа за хипике, кампере, нудисте и све остале који су прерасли оне претходно поменуте „бориће“ и „тушеве“.
То је било време најдужих и најлепших летовања. Време шверцовања у „љетно кино“ који је у току пројекције имао паузу и где су филмови често прекидани због кише. Време првих одлазака у дискотеку, заљубљивања, одрастања... Место где смо се осећали слободно и заштићено. Место у коме  смо целу ноћ, уз Коенову музику, чекали најлепши излазак сунца...
                                                                       *
„ ... Леонард Коен је током шездесетих година, пре почетка своје музичке каријере, живео на грчком острву Хидра где је писао поезију. Пријатељи и поштоваоци овог „музичког џентлмена“ сматрају да није могао да се опорави од скорашњег губитка своје сапутнице и музе од које се опростио речима - Љубав никад не умире! - 

заштићено. Место у коме  смо целу ноћ, уз Коенову музику, чекали најлепши излазак сунца...
                                                                       *
„ ... Леонард Коен је током шездесетих година, пре почетка своје музичке каријере, живео на грчком острву Хидра где је писао поезију. Пријатељи и поштоваоци овог „музичког џентлмена“ сматрају да није могао да се опорави од скорашњег губитка своје сапутнице и музе од које се опростио речима - Љубав никад не умире! - 

                                                                            
                                                                            ЛУКА
                                                    (Луки и Катарини)

Видела сам те неколико дана после рођења. Не могу да заборавим први поглед који смо разменили. Утопила сам се у дубоком језеру твојих очију у коме су сачувана сва сећања и мудрост овога света. Имала сам осећај да знаш све о мени, свима око себе. Да нас све препознајеш.
Отац те држао једном руком док си се смејуљио и са много наде посматрао свет у коме си се нашао.
Желим ти да заувек сачуваш своје језеро и наду са којом си дошао на овај свет.
                                                                      



                                                                           ЦИПЕЛЕ
                                                                  
Сигурна сам да ћу наићи на разумевање већине жена када кажем да су једна од мојих љубави – ципеле. 
Што се те љубави тиче, тачно знам колико је било великих, а колико оних које су само за одређену свху. За кишу или снег, за плажу, за сваки дан...
Те три велике љубави су биле без одређене намене. Просто сам их видела, и знала да су за мене. Знала сам да ћу их волети и уживати у њима.
Прве су биле наранџасте, брукс модел, у време првих увоза ципела из Италије. Чежњиво сам их гледала месецима, у радњи испод моје школе, све док нисам скупила довољно новца. Не можете да замислите какву су срећу, тада, донеле једној пубертетлијки.
Друге сам, ничим заслужено – добила. И то се некада деси у љубави. Шими ципеле, у две боје, комбинација антилопа и коже. То су биле нове, очуване ципеле маме моје пријатељице, Радице. Чуване су за ћерке, али на моју срећу нису биле њихов број. То је било време када сам зарађивала, па беспарица није била разлог што  је обућар неколико пута ушивао поцепани антилоп. Просто, нисам желеле да се одвојим од њих.
Треће су биле сајамски модел у једном броју. Пробала сам их и нисам хтела ни да прошетам радњом да не бих закључила да ми не одговарају. Опет моја слабост, комбинација чипке и плиша, у две, готово три боје. Ретко их носим, али их чувам као реликвију којој се повремено дивим.
Штета што ми ово велико искуство у одабиру ципела није послужило и у друге сврхе. На пример, када су партнери у питању. Ту сам правила увек исту грешку. Оне, који су само за одређену сезону или  чији квалитет је врло сумњив,  доживљавала сам као ове три наведене, незаборавне љубави.
                                                     





                                                        ЛИК ЗА ПРИЧУ

Повремено се сретнемо. Увек изгледа уредно, пристојно је обучен, не пуши... Мало дужа коса и преплануо тен без бора чини овог шездесетогодишњака млађим. Изгледом и понашањем – прилика за средовечне даме. Говори брзо и много, о свему што га питате, али на начин који не иритира. Некако питомо, помирљиво. Некада сам мислила да претерује у својим причама – у којима себе представља као негативца – како би био занимљивији. Сада мислим да је потпуно искрен, и да је увек то и био. Човек за причу.
Нуди ме бадемом из отворене шаке – Хоћеш? – као да смо се јуче срели. Грицкајући бадем одговара на моје питање  – Шетам! Да сам знао да ће бити овако лепо време, остао бих на Ади. Тамо живим. Изнајмио сам собу. Важно ми је да имам купатило и простор за робу. Ма какав кревет! Где ћу с њим кад се стално селим. Не знам ја где ћу сутра да будем! Него скинуо сам врата па спавам на њима, због кичме. Стан у крају? Ма давно сам га продао и уложио лову у робу. Зарадио сам петсто хиљада евра, и све изгубио на коцки. Шта ти је? Ма каква страст! Волим коцку више него што сам волео иједну жену. То је болест! Деца?  Не јављају се. Раде обоје. Чујемо се само ако ја зовем. Не оптужујем их. Ни њих, ни бившу жену. Све сам сам замесио. Него набацивала ми се бивша газдарица. Стално је звала и хоће да дође када сам ја у стану. Ја јој кажем: „Па дођи кад хоћеш, имаш кључ. Шта ћу ти ја?“ Не изгледа баш пожељно... Као да сам па ја неки...  Али ме ништа не интересује тако као коцка. А садашња газдарица стално тражи паре. Кад имам, дам јој и више. Боље да дам њој јер ћу и овако да их прокоцкам. Код кеве не живим одавно. Бринуо сам о њој па је јој било боље, а мени позлило. Шест дана сам био на Ургентном. Дај јој доручак, па лекове, ручак, па лекове, вечеру... Нигде нисам могао да мрднем, а ја стално морам да се крећем. Сестра брине о њој, а она – луда – хоће мени да остави стан. А зна да то код мене неће да потраје дуго. Ма какав твој боем! Живим ко клошар. Следећи пут ћеш ти мени да причаш како живиш – каже на растанку.
Ма шта ја имам њему да испричам? – помислим. Он је човек од приче и за причу.






                                                       ЕВРОПА ИЛИ ЕУРОПА?

Све то личи на брак! Узели су се из љубави, после неког времена остали су заједно на силу – због  деце, почињу оптужбе, следи развод и често остане – мржња!
Већина пријатеља ме питала шта ми то треба. Пут у Хрватску, без преке потребе, на два дана...  Ако не идете колима – компликовано. Аутобус саобраћа једном недељно; мини-бус за Загреб по цени пуне карте може да ме остави на пола пута, на магистрали – где се одваја пут за Славонски Брод; или воз који иде за Цирих. Онда воз! Стари воз без дисплеја и било каквог обавештења на којој сте станици. Само покретљивост вратних пршљенова омогућује сазнање у ком сте граду, или љубазност упућених путника. Период када се супружници игноришу, европски или еуропски? Није ни важно!
Из воза излазим у августовско суботње поподне. На улицама нема људи. Поред паркираних кола,  млађи пар са дететом. Док их питам за улицу, видим на колима београдску таблицу. Јадни Хрвати. Ни сада не могу да се одбране од Срба! Заустављам такси. Љубазни младић ме прима у кола иако има заказану вожњу. У кола улазе и троје старијих људи који су пуни разумевања што младић вози прво мене. Можда није требало да се разведемо? Бар због деце!
Е, сада се треба и вратити. Воз стиже тачно у минут. Еуропски! Али, не иде за Београд већ само до суседних Винковаца. Европски! То вас прво обавештавају путници, а затим и кондуктер који објашњава на које све начине можете стићи у Београд. После игнорисања, као да сте престали да постојите! Сами... Изгубљени у времену и простору.
Можете чекати четири сата у Винковцима да воз из Цириха за Београд (који „наводно“ касни због радова на прузи у Швајцарској – баш личи на швајцарце) дође, или ићи локалним возом до границе, па таксијем до Шида, а онда је већ лако (мисли кондуктер)! Хтео си да се разведеш, е па сад се сналази сам како знаш! 
Станица у Винковцима – јадна и прљава! Неопрани тоалети. Службеница на разгласу обавештава да воз за Београд касни 120 минута, а службеник на шалтеру — 240! По чијем времену? Еуропском, европском? Није ни важно. Време када некадашњи брачни партнери шире један о другоме прљавштине и лажи. 
Као и у ситуацији када се жена разводи, спасавају вас пријатељице! У овом случају две жене са којима се удружујем и настављам путовање ка граници локалним возом. У возу, у коме не може да се дише – нас три, кондуктер – у прљавој униформи поцепаних џепова на панталонама, али врло расположен, и симпатични пијанац који би да разговара уз цигару. На граници – хрватски полицајци нам предусретљиво зову такси из Шида („јер је јефтинији“) и дају инструкције таксисти да пожури, јер чекају три даме.
 Можда ипак није требало да се разведемо? Тако смо слични... Толико тога нас везује...


                                                                       ПЕПЕЉУГ
                                                                   
Све жене које су неком периоду  живеле саме сигурно да су доживеле бар једну од описаних  ситуација. Неко од ваших бивших љубави се после прилично времена, изненада, поново појавио у вашем животу. С ваше стране, ничим изазвано – нити жељено.  Обично онај који вас је проценио као особу од поверења која га је, наравно, и јако волела. По правилу је дотични тада имао неки озбиљан проблем.  Пропалу везу због које је вас својевремено оставио, болест, беспарицу, смрт родитеља, разочарење у пријатеље због којих је често запостављао вас...
Како би вас затекао неспремну, позиви или ненајављени доласци бившег догађају се – по правилу – касно увече. Понашање и текст брижљиво су осмишљени. Уколико је у питању телефонски позив, ваша бивша љубав се понаша као да сте се већ чули тога дана. Обично разговор почиње без претходног представљања – без обзира на време прохујало с вихором. Пошто је ОН ваша највећа и непрежаљена љубав, ви његов позив једва чекате (мисли он). Тада уопште није важно  шта је претходно згрешио јер вам је већ одавно објаснио да вас, више НИКО неће волети тако као он. На вашу срећу! Затим следе хвалоспеви вашој личности, некадашњој вези... И наравно, очекивање да баш то исто вече дође код вас како би лепо, на миру, попричали о свему.
Случај  доласка „право на врата“ се нешто разликује и има више варијетета. Дотични је обавезно допингован алкохолом, јер је за овај маневар потребно више храбрости. Обично не долази од куће већ с лица места, и има неку тужну причу која се управо догодила. Ако му отворите врата, обично не говори ништа. Ситуација вам већ (ако нисте глупе) говори сама за себе. Ваљда вам је јасно колика је његова жртва и љубав према вама. Уколико нисте пријатни и одушевљени посетом, он ће бити јако љут и много непријатнији од вас.
Ипак, без обзира на већ познате сличне женске приче, последња  коју сам чула – је најлуђа! Бивши се појавио на вратима само у чарапама и кошуљи. Наш женски кружок је накнадно разматрао да ли је 65-годишњи љубавник  имао доњи веш. Нисмо успеле да реконструишемо тај важно – неважни  детаљ. Како се све догађало после поноћи, моја претпоставка је да је Пепељуг остао без кочије, да је изгубио обе ципелице и да му се сјајна одора претворила у рите. Моја пријатељица, 60-годишња охола принцеза, одбила је разговор с Пепељугом јер је морала да спава – како би очувала своју лепоту. Иако прилично сурова, принцеза се ипак мало сажалила па му је дала да обуче дугачки мантил и папучице с најнижом штиклицом које је имала. Дала му је и паре за такси. Пепељугова срећа је да се тих дана управо одржала Парада поноса, па је таксиста мислио да вози неког залуталог посетиоца догађања.
Уколико се сутрадан преварите па позовете да видите како је дотични, некада љубљени, изненадићете се. Неће вам препознати глас. Па како то очекујете?  Толико дуго се нисте ни видели ни чули. Уосталом, уопште неће разумети зашто га зовете и узнемиравате када се он ничега не сећа. Из разговора ће се некако подразумевати да измишљате целу причу и налазите  разлог како би поново успоставили контакт с њим. Нису они тако наивни. Па то су бар чувене женске игре!
 Као што на капијама зграда пише „НЕ ПРИМАМАО РЕКЛАМНИ МАТЕРИЈАЛ“, мој савет је да на своја улазна врата ставите „НЕ ПРИМАМО БИВШЕ МУЖЕВЕ И МОМКЕ“.



                                                                    ЗУНА

Није она била обичан пас. Она је била ЗУНА! То је у крају значило: црна, велика, опасна, недовољно контролисана од стране газде, то јест, мене. За моје пријатеље Зуна је била мазна, блескаста велика шнауцерка која их је заљубљено гледала округлим очима боје чоколаде.
Од стране оних који су је се плашили Зуна је била поштована, а од моје породице и пријатеља – вољена. Својим елегантним, мачкастим ходом давала је до знања да је свега тога и свесна.
У славу Зуне, Николин нови црни форд је добио њено име. Једном приликом, у неком друштву, моја пријатељица Гоца је изјавила да се плаши свих паса, осим Зуне. Када је уследило објашњење која раса је у питању, сви су је гледали као да је сишла с ума. Марин је био сведок Зунине, благо речено, нетрпељивости према старим женама с торбама за пијацу. Зунина специјалност  развила се захваљујући нашим шетњама улицама око Бајлонове пијаце и коментарима старијих госпођа. 
Али, њена љубав према ближњима је била неизмерна. Када је мој, тада мали, сестрић спавао код нас, Зуну смо редовно затицали у његовом кревету. Већа од њега, скупљала се да му буде што ближе, али да га не повреди. Своје ноћне походе неколико пута испробала је и са мном. Будило ме дување из црна печурке њене њушке, уредно стављене на јастук. Мислила је, или је бар желела,  да је човек. Никола је у својим изјавама, поштујући Зунину нарав, ишао и даље од тога. Говорио је да она има личност.
Колико некога волите мерите тиме што не желите да угрозите њега и његову љубав. Ја сам Зунину љубав, надам се, издала само једном. До плача ме заболело њено окретање главе на другу страну када сам, после тога, хтела да је помазим. А она ми се, можда једина, увек радовала и непогрешиво знала шта мислим. 
Тако је наше дружење трајало десет година. Убрзо након смрти мога оца, разболела се и Зуна. Копнила је. Сигурно да је имала болове јер ме ноћу,будио њен поглед. Затицала сам је како стоји испред  врата спаваће собе која су, само тада, била отворена за њу. После неког времена сам осетила да је њен крај близу. Нисам желела да се мучимо. Одвела сам је на еутаназију и остала с њом све док није заспала. Тада је опет била лепа, она стара Зуна.
Наша љубав се није завршила. И после више од двадесет година је сањам. Ти снови су увек лепи.

                                                          ЦЕНА  ЉУБАВИ

Они који се држе премисе „љубав нема цену“ су или глупи до лудости, или, тврдоглави идеалисти неприлагођени времену. У овој трговачкој трансакцији постоје неписана врло јасна правила која зависе од више околности. Не захтевају купопродајни уговор. Шта се правите блесави? Па све сте већ унапред знали!
Почећемо од најближих сродника и њихових односа.  Родитељи и деца, односи између супружника или између деце. Тржишна вредност ове продаје односа за некретнину је углавном врло висока. Што су односи гори, продајна цена је виша. У том случају се подразумева да понудите врло пристојан стан, уколико је мањи, онда на доброј локацији. Може се узети у обзир и некретнина на мору, или јако велики плац у близини пута. Уколико су у питању даљи сродници или категорија лудих идеалиста, цене су врло ниске. Могу ићи само до неколико хиљада евра. Зависи. 
Уколико желите да мењате жену, или девојку, то заборавите. Тога више нема. Морате спремити кеш или неку од некретнина. Постоје варијанте за свачији џеп. Али морате јасно изрећи своје захтеве и бити свесни својих могућности. Цена ове врсте куповине иде углавном пропорционално вашим годинама или обрнуто пропорционално вашем статусу.
Цену за једно вече љубави ваљда свако себи може да приушти. Тарифе су различите и зависе од много компонената. Година предмета куповине, лепоте, образовања, ваших захтева и сл. Уколико желите исту ствар на дуже време, може се договорити и цена с попустом. Уколико сте јавна личност можете добити и изврсну гратис понуду у рекламне сврхе.
У случају да желите нову, солидно образовану пристојну, слободну жену, то не захтева велика материјална улагања. Уколико сте и сами такви, могућност је већа. Опасност лежи у томе што оваква врста потражње захтева време и прилично стрпљења. Ако немате ту особину, можете се врло брзо снаћи тако што ћете снизити критеријуме своје потражње. Нпр: тражити необразовану жену, лоше ситуирану, без стана или старију даму претходно поменутих квалитета. И у овом случају се могу наћи велике олакшице. Уколико сте таквој особи послодавац, цела трансакција ће се обавити брже, уз нижу цену и на дужи рок. 
Е када све ово узмете у обзир, испада да они паметни, промућурни, прилагођени времену  прођу горе. Јефтино продају праву ствар а за веће паре купе бофл робу.




  
                                          СМОКВА У ДВОРИШТУ

„Крпимо старе лонце, шерпе...“ чује се вика из дворишта.
„А јел крпите старе бабе?“ пита са своје терасе мој комшија Борис звани Мишко, враг стар око 12 година.
„Срам те било,“ вичу углас његова мама, тетка и поменута баба Харитина, коју смо звали Баба Биба. 
То су били Аризовићи, наше најдраже комшије. Терасе и прозори су нам гледали једни на друге. Тако међу нама није било никаквих тајни. Знало се шта ко кува, ко је код куће...Оно што се можда и није на тај начин сазнало, причало се уз кафу.
Поред Мишка, главна атракција зграде је била и баба Мара. Дорћолска Ана Мањани, заводница која је на двориште излазила у црном комбинезону. Баба Мара, шнајдерка, је била свестрано талентована. Своје дворишне свађе, с комшиницама које су живеле поред ње, започињала је стиховима:
„Оне две до мене, обадве су је....“
Али, и комшиницама из Баната је поезија ишла од руке, па су одговарале:
„Овакву младу, многи оће да је..ду! Неће стару ни за пару.“
На сам почетак поетске вечери, ми деца, истрчавали смо на терасе које гледају на двориште. Маме су нас прекорно и ћутке увлачиле назад у стан. 
Баба Мара, царица  зграде, нам није давала да се играмо и галамимо у њеном царству. Како никоме од наших родитеља није пало на памет да јој се супротстави, ми смо узимали ствар у своје руке. Када баба Мара није код куће, секли смо јој лозу  и цвеће које је гајила у башти. Знали смо да је то за њу,  најгора казна.  У ретким приликама, када је баба Мара била дуже одсутна, у дворишту је био прави рај за децу. Правиле су се позоришне представе за маме и тате.
У  стану испод  нашег,  живели су Обрадовићи. Чика Никола, велики пријатељ мога оца, и тетка Милка. За мене је највеће уживање било да, када сам болесна,  од њихових синова Небојше и Ненада позајмим  дебело укоричене Политикине Забавнике на читање.
Већина њих није више међу нама. У дворишту, сечена више пута, још увек  расте смоква коју је  засадила баба Мара. Она би на то, вероватно рекла:
„Ко смокву дирне, може у д…  да ми вирне!“