Зорица Бенарик: Две песме

СПАС

Пиће ми ствара визије,
Браним се али превише их је.
Твоје очи моје су илузије.
Нападни ме тихим речима.
Гађај ме из заседе гвозденим метцима!
Ја се склонити нећу.
Убацићу још једну сузу у моју врећу.


Охлади ме леденим дахом!
Побегни другом стазом!
Ја ћу ти бити за трагом!
Затвори све прозоре и закључај врата!
Ја ћу ти бити пред прагом!

Затрпај ме рупама своје прошлости!
Препусти ме тишини и пакости!
Нека, срце ће да ти опрости.

Бићу сенка на твом зиду.
Имај то у виду.
Бићу спас твојим ноћним морама.
Шчепаћу тугу твојим будућим зорама.
Бићу спас свакој твојој муци.
Наћићу опроштај у свакој твојој поруци.


ОЧИ БОЈЕ ВИСКИЈА

У сред црне ноћи, бледог месеца,
У неочекиваним сатима,
Твоја ме слика оштро пресеца.
Вечита љубави, заобиђи моју бол!
Склони се из мог округа у скривени хол.

Судбино, не играј се са мојим живцима!
Зашто толико уживаш у мојим тешким крицима?
Зашто ме заборављаш?
Зашто само неме речи остављаш?

Док вук на пун месец завија,
Док се вино низ усне просипа,
Ја несвесно замишљам
Твоје очи боје вискија.

Гледају ме из ћошка, смешкају се вешто.
Продиру ми срце, траже своје место.
Очи пијане у црној ноћи
Посматрају како свака звезда избија.
Очи заносне, попут чаше вискија.

Осетим дим твоје цигаре.
Видим ти руке
Које ми праменове кваре.
На врату осетим твоју косу
И узимам још једну алкохолну дозу.
Нема те ту крај мене…
Нема муње што крај грома севне.