ИНТЕРВЈУ: Мирослав Јовановић Тимотијев, књижевник

Мирослав Јовановић Тимотијев

- У ТАЈНУ МОЖЕШ УЋИ БЕЗ РИЈЕЧИ,
У РИЈЕЧ  НЕ УЛАЗИ  БЕЗ  ТАЈНЕ! -Тимотијев

      Мирослав Јовановић Тимотијев  пјесник, прозаиста, есејиста, колумниста, књижевни критичар и хуманиста рођен је у Србији (у Лесковцу), али је његова судбина везана за Црну Гору у којој је одрастао и остао да живи и ствара, најприје у Никшићу, а потом у  Бару. У свијет књижевности је ушао 1968. године када је објављена (у периодици Чик) његова прва пјесма Јужно од мојих очију. Од тада непрекидно ствара. Објавио више књига пјесама за одрасле: Пламтеће саће, Опет ложе облаке, Пустош још пева, Аутопсија сенке, Лауреат паучине, Вечност и друге чежње, Шаптач у гробљу – нове и изабране песме,  Девет језика ћутње и Тросјенка времена – избор из поезије; више књига пјесама за дјецу: Светионик, Кућа на облаку, Нацртај ми петак (књига је објављена и на македонском језику), Папирне лађе – нове и изабране пјесме за дјецу, Четири сезама – бајке и бајковите пјесме; књигу есеја П.С. (Пост скриптум) и књигу У огледалу времена - мисли и рефлексије. Пјесме Мирослава Јовановића Тимотијева су преведене на више језика и красе бројне антологије. Учесник је многих домаћих и међународних културних манифестација и добитник значајних награда и признања. Аутор је и радио емисије Отворена антологија која је реализована захваљујући Радио Телевизији Никшић.

- Како објашњавате Вашу необично снажну љубав према књигама још у раном периоду живота?

- Књиге су најподесније мјесто са сусрет са својим незнањем!

- Добре књиге надживе своје писце, а они други издахну у њима!

Са ове двије моје сентенце о књигама покушаћу да одговорим на ваше питање. Рођен сам у радничкој породици у којој за све вријеме одрастања нијесам видио књигу. Слично је било и у породицама у нашем окружењу. Кад сам пошао у школу, то је био мој први сусрет са књигом. За одличан успјех у петом разреду сам добио похвалу и књигу Хајдук Станко од Јанка Веселиновића. То је била прва књига коју сам унио у своју породицу. Наравно да људи који су живјели без књига  нијесу показали никакву заинтересованост ни радост мојим првим успјехом у школи. Ми смо живјели у једној просторији и имали оне гвоздене кревете са шуштом. На лименим таблама тих кревета били су насликани паунови. Сјећам се да сам плакао пред тим пауновима, због неподијељене радости са својим родитељима и због занемаривања важности мог новог пријатеља - књиге. Живио сам са књигом, ноћу је читао, и био критикован. Тај дјечачки револт подигао је књигу на пиједестал, изнад свих вриједности. Касније сам ја куповао књиге и на отплату, куповао лектире, Политикин забавник и друге брошуре својој дјеци. Сад у својој библиотеци имам преко двије хиљаде књига. Сва моја дјеца имају своје библитеке и унуци се друже са књигама... Поред тога у хуманитарној акцији  Мијењао бих животну причу поклонио сам дјеци са посебним потребама, ђацима пјешацима, незбринутој дјеци и дјеци без родитеља, основним и средњим школама итд. преко 2000 књига. Пронашао сам најбољег себе - оног који воли и поклања! Сви који ме познају, поклањају ми књиге. Књига је моја љубав и члан моје породице.

- Шта Вас је мотивисало да напишете прве стихове и коме сте их прво прочитали?

- Пјесма је као срећа...

Оне долазе саме!

- Пјесник се рађа у човјеку,

а само човјек умире у пјеснику! (Тимотијев)

Сјећам се својих првих стихова које је писао дјечак који је у школу долазио у закрпљеним панталонама. Познавао сам једну прелијепу дјевојку и био тајно заљубљен у њу. Ту своју прву заљубљеност повјерио сам својој првој пјесми:

Душка не смиј се

на улици на корзоу

јер твоји зуби су светиљке

које показују залуталим младићима

пут ка срцу твоме...

Био сам поносан на своју пјесму и прочитао је мојим другарицама из одјељења, које су већ биле чланови литерарне секције. Кад је на сљедећи час дошао наш професор српскохрватског језика, мр Бранислав Милатовић, оне су му саопштиле: Професоре, имамо још једног пјесника! Кад сам дошао кући, мајка ми је купила нове панталоне, а  пјесма уклонила све закрпе на мојој души!

- Какав је био осјећај спознаја да сте постали признат пјесник, да сте створени за свијет умјетности?

- Ко нема интелектуални раст

Нема ни психолошки пад!

- Гурајући свој камен Сизиф је постао окамењена пјесма! (Тимотијев)

Као и у животу и у Поезији постоји синусоида пуна падова и успона сваког пјесника. Било је тренутака када ми се чинило да писање поезије, помјера Бога у мени на нешто видљивије мјесто! Тада ми је глава била у облацима... Брзо сам се приземљио и наставио да читам. Било је и немоћи кад сам био празан. Тада сам чекао поезију која се налази између немоћи говора и надмоћи језика. И наравно све вријеме читао... Човјек је попут албеда. Исијава са толико свјетлости колико те свјетлости може да прими! Ишао сам корак по корак, говорио тихо да би се чуло далеко. Како сам растао као читалац - растао сам и као пјесник. Наше људско је до духовне висине човјека - све остало је Боговина! Ушао сам у метафизички свијет и тамо сазнао да само суптилан пјесник са врха нерва узима (не)ријечи и облачи се у пјесму.

- Можете ли рећи нешто о Вашој поезији, о инспрацији и процесу стварања?

- Отац сам својој дјеци

и мајка својим пјесмама!

- Бирајте књиге као да

 усвајате дјецу! (Тимотијев)

Незахвално је говорити о својој поезији. Имам мисао: Што сам дуже у Поезији све више постајем власником неизговорљивих ријечи. У помоћ призивам св. Августина који је једном рекао (парафразирам) - Кад ме питају шта је то вријеме ја не знам - кад ме не питају - знам! Данас, у времену хиперпродукције свако може да објави књигу. Ја сам своју прву књигу Пламтеће саће послао Издавачкој кући Побједа. Књигу су ми одобрили и рецензирали велики црногорски пјесници Бранко Бањевић и Ратко Вујошевић. Добио сам и хонорар, за који сам купио портабл машину, а остатак потрошио са својим друговима пјесницима у хотелу Оногошт. Била су то времена кад се славила Поезија. Књижевне награде ријетко су добијали и велики пјесници, а данас круже некакви сертификати и купљене награде, без увида у стваралаштво награђених. Зато се данас све мање чита поезија или се читају само етаблирани пјесници. Нијесам нимало сујетан, али устајем у одбрану Поезије. Ако сам је одбранио од себе, бранићу је и од других!

- Објавили сте двије књиге прозе. Можете ли рећи нешто о њима?

- Бог нам даје оно господство са којим се из ћутње прелази у ријеч!

- Ћутим најбољег себе и двојника од сна сатканог! (Тимотијев)

Данас многи писци објављују књиге у свим књижевним жанровима. Тако нијесу радили Достојевски, Пруст, Маркес, Сартр, Његош и остали великани наше и свјетске књижевности. Трудио сам се да се не бавим оним родом у којем не могу дати оно најбоље. Књига П. С. ( Пост Сктиптум) је састављена из мини есеја, у којима сам се одважио да полемишем са највећима, од књижевних импресија и текстова из неких колумни. Књига У огледалу времена је књига мојих мисли. Већ сам заступљен у три избора, и био цитиран од наших највећих књижевних и научних ауторитета (проф. др Ђуро Шушњић и други). Неко је рекао да је добро да поезија у себи има филозофије, али да не смије постати филозофски отпад. О томе треба стално водити рачуна!

Бајке подједнако воле и дјеца и одрасли, а првенствено су биле намјењене одраслима. Џек Зајпс, савремени теоретичар бајки, каже да књижевност за дјецу не постоји, да писци не пишу дјеци већ дјетету у себи. 

- Реците нам нешто о бајкама које сте написали и мотивима који су Вас навели да одаберете бајку као жанр?

- Не види се све што постоји

Не постоји све што се види!

- Фикције су невидљиви мајстори који ретуширају

нашу стварност! (Тимотијев)

Кад сам напунио 55 година или како волим да кажем кад сам добио двије петице из живота, зазвао ме онај дјечак који је плакао пред пауновима да му напишем пјесме. Водио сам га на све фестивале за дјецу, на сајмове књига, упознао га са Луком Паљетком, Ршумом, Пером Зубцем, Душком Трифуновићем и осталим великим писцима за дјецу. Тај пјегави дјечак у мени, заслужан је што сам добио награду Стара маслина - за укупно стваралаштво и Награду за животно дјело, коју додељује Удружење црногоских писаца за дјецу и младе (УЦПДМ) . Он је уклесао моје име у Камену књигу, међу најзначајније писце из бивше Југославије. Он је засадио нашу маслину у Парку пјесника у Бару. Кад би се поново родио звао би се Теофан. Он и његова сестра Тавита су јунаци мојих бајки. Књижевна критика похвално је оцијенила мој допринос књижевном стваралаштву за дјецу и младе у Црној Гори. Цитат: „Књигом ,Четири сезама‘ аутора М.Ј.Тимотијева, црногорска књижевност за дјецу и омладину приближила се европским књижевним токовима, а допринос националној књижевности и њеном регионалном транспоновању као високо умјетничкој књижевној творевини, скоро је сразмјеран кодовима Егзиперијевог ,Малог принца‘, који је француску књижевност винуо у просторе метафизичког, трансцедентног приповједачког нуклеуса. О томе ће читалачка и критичка јавност тек да говоре“ – мр А. Пејовић.

- Да ли је књижевност изгубила значај и утицај који је некад имала и како промовисати праве вриједности у књижевности?

- Од свих сродника по крви

ближи ми је савладар по души!

- Поезија је оно најљепше што стоји насупрот мојој пролазности! (Тимотијев)

Захваљујући учешћу на нашим највећим фестивалима (Струшке вечери поезије, Београдски међународни сусрет писаца, Сарајевски дани поезије, Никшићки књижевни сусрети, Барски љетопис, Ратковиће вечери поезије, Драинчеви сусрети, Град театар у Будви и многи други) упознао сам пјеснике Миодрага Павловића, Богумила Ђузела, Радована Павловског, Стевана Раичковића, Луку Паљетка, Мирослава Мику Антића, Весну Парун и друге. Сакупљао искуства, поново их читао и подизао љествицу свог стваралаштва. Од ових млађих издвајам  моје друговање са Новицом Тадићем, Драганом Јовановићем Даниловом, Радивојем Шајтинцем и Зораном Богнаром. Сви они су истински параметри који подижу поетску свијест читаоца... Требало је стићи до себе, а не залутати! Чувати себе од могућих реминисценција и читаоцима понудити поезију коју не мораш више ни потписивати!

- Ваша супруга, Милица, је пјесникиња. Коју њену пјесму највише волите?

- Љубав је најближе небо

у којем срце звездари!

- Љубав је кад имате и оно што немате,  а ништа вам више не треба! (Тимотијев)

Велики енглески пјесник Вистан Хју Оден је записао: Ако нема подједнаке љубави, нека ја будем онај који више воли! Сви они који су се пронашли у овом стиховима схватили су да су рођени под срећном звијездом. У браку сам са поетесом Милицом М. Вукмановић. Ријетко се проналазе сродне душе, а још су ређи успјешни пјеснички бракови. Кад се то деси пронашли сте љубав, оданост, пожртвовање... пронашли сте најбољег себе! Ми смо родили све наше књиге и пјесме, које су слободне и самосталне као и њихови аутори. Проводити вријеме са другим колико и са самим собом је такорећи дупли живот. Сви други људи су добродошли у наш живот, али нијесу недостатак! Не бих знао за љубомору и сујету да је не видим код неких других. Љубав је као и Поезија - вратиће вам онолико колико сте јој пружили! Пронашао сам Аријаднин конац и без страха могу ући у сваки лавиринт! Волим све њене пјесме, али издвајам ову Пред лавиринтом!

ПРЕД  ЛАВИРИНТОМ

Волим кад из лавиринта љубави

из лавиринта неко дозива

неко дозива

Аријадна

Ко се то усуђује да ме из дубине

из дубине без штита небеског

без штита небеског дозива

Уз моју сјенку расте бршљан

расте бршљан и спушта се

и спушта се у уста заљубљеног

 

Волим кад сузе страсти ко струне свијета

кад струне свијета и починак

и починак у мом срцу заиграју

Кад се неко поново изгуби у мени

изгуби у мени и поново дозива

и пјесмом дозива

Аријадна

Пронашао сам твоју нит

твоју нит и овдје је лијепо

овдје је лијепо као у твом сну

- На чему тренутно радите?

- Препознајем ријеч која

испод оног што пролази

тражи оно што траје!

- Кад би се срећа куповала,

било би више несрећних! (Тимотијев)

Имао сам ту срећу да једног лијепог јесењег дана, заједно са Душаном Костићем, посјетим у Херцег Новом Михајла Лалића, који ми је том приликом са посветом поклонио своју књигу Лелејска гора. Том приликом сам сазнао и да Лалић поправља своје књиге које су већ објављене у Сабраним дијелима. На Ваше питање шта сада радим, најтачнији је одговор да радим на себи и провјеравам своје стваралаштво! Читам, наравно читам онолико колико ми вид дозвољава и придодајем оне нове пјесме ако су преживјеле мој критеријум. Тренутно читам великог румунског пјесника Баковију. По сажетости ме подсјећа на нашег Милана Ракића. Проводим дане у миру и љубави са највећима, радујући се добрим књигама наших млађих писаца. За сам крај разговора, уз захвалност Вама и поздравима Петру Милатовићу и свим читаоцима Словославља, поклањам ову своју пјесму:

ОПАСНА ИГРА

 

Пјевам као ватра

кроз коју протиче

прошлост дрвета

И као дрво

на којем расте

будућност ватре

 

НИКШИЋКИ  НОКТУРНО

Витомиру Виту Николићу

 

Опет Брезовику, опет путовања...

Она страшна мис'о  ''сунце хладно ми је''

увијек ме пробуди рано прије свитања

да се и ја смрти у лице насмијем

 

Из истог смо града, из исте кафане

бројали по небу малољетне звијезде

Опсовани дан чекали да сване

дарујући пјесми своје тихе језе

 

Платили смо снове и луде цехове

ситнишом облака из блудних очију

вјерујући да нас неке Соње воле

и да због нас њежност под капутом крију

 

А сад смо шаптачи у истоме гробљу

витки мјесечари, вагабунди стари

Смијем се док причаш гробљанском особљу

да је живот вампир највећи у ствари

 

Опет Брезовику, опет путовања...

Она страшна мис'о ''сунце хладно ми је''

увијек ме пробуди рано прије свитања

да се и ја смрти у лице насмијем

 

 

ПЈЕСМА ТИ ЈЕ ИМЕ

 

Гледам како сањаш с'осмехом на лицу

и њежно пољубим сан у ком си дијете

Страх ме да не уплашим ту уснулу птицу

и да за њом у сну сузе не полете

Кад се ја засањам ти нада мном бдијеш

тражећи ми пјесму у којој се кријем

 

Слушам како дишеш у игри таласа

оног тајног мора из ког си изашла

Слутим ону пјесму што је љубав ствара

и како се шкољка нашег сна отвара

Свјетлосне и моје обгрљене риме

носе теби пјесму - пјесми твоје име

 

Р Е К В И Ј Е М

( за све изгубљене душе )

 

И мени је некад плесала улица

И ја сам некад грлио дрвеће

Био ноћник, сјенка, био перјаница

Пио, лумповао и псовао свеце

 

И мене су мртвог кући доносили

Да и мртав пјевам, да живим сонете

Ја и живот ко Руси смо пили

Да би тебе прославили свијете

 

И мене су тријезниле љубави

Браниле ме зле очи од лашта

У гробљу ме чували гробари

Опраштали што се не опрашта

 

Још се тријезним од лудих година

Све тражећи неко надахнуће

И не жалим што таква судбина

Коло води до вјечне ми куће

 

                                                                                                      Разговарала: Снежана Р. Радуловић