ЗАУСТАВИЋУ ЗОРУ
Док се у тами звезде зноје
И месечеве сенке нове нити кроје,
Негде у дубини ове будне ноћи,
Ослушкујем како свира нешто сакривено твоје.
Док ме твоје очи не укроте.
Онда мелодија стаје,
А моја душа се твојој ноћи предаје.
Пун месец, понека сова пролети.
Певуши и она упорно своје стихове.
Да ли и она зна шта значи волети?
Да ли зна како отерати знатижељне духове?
Зауставићу зору, не желим да се мрак повуче.
Желим да нова јутра старе ноћи поруче,
Да ми душа у твом загрљају буде,
Док се вукови певачи у поноћ изнова труде.
Обуци свој тамни огртач!
Сенкама мојим постани ловац!
Нека мириси јутра сачекају још мало!
Нека, сунце је наше доба довољно крало,
Док твоје срце није ништа знало.
МОЈЕ ЧУДО
Када се свет наопачке окреће,
Када пламен у спокоју гори,
А ветар са стране тешке речи збори,
Ту је твој осмех, што моју душу покреће.
Док се сенке са даном боре
Од поноћи па до зоре,
Гледаћу те онако заљубљено
Као кад таласи грле море.
Како само казаљка на сату трчи за временом
Док се попут детета играм са твојим праменом....
Како само сунце брже излази и залази
Док моја рука твоја рамена прелази…
Зашто се живот само не заустави,
И заувек нас закључа у својој остави?
Да вековима чувамо једно друго,
Да будеш моје чудо, јоч дуго, дуго.