Перон дванаест,
Магла је давно прекрила улице Новог Сада.
Тачно је двадесет два часа и тридесет минута.
Нема те, као да овај перон не жели твоје кораке, а ја се бојим твога доласка.
Сваки пут када касниш, секунде постају сати
Можда ти нисам довољно пута рекла,
Колико те волим.
Волим те када срце каже тик, а онда и так,
Када осмех на лицу сија,
Када суза у оку заблиста,
Волим те душом и телом, чак и онда када знам да нећеш доћи.
Време полако одмиче,
На часовнику сада откуцава
Двадест два часа и тридесет пет минута,
Аутобус пристаје на перон, ужурбано прилазиш, а ја ти кратко упућујем речи:
„Волим те, немој више никада да касниш.“
