Зорица Бранковић:Четири песме

ВОЉА

Воља је моја опасна и јака.
Није резултат ветрова и ћуди.

Вера јој помаже.
Не знају људи,
колика се сила у човеку буди.



Па и када пада,
јачи, устаје и траје,
и мора даље.

И можда Вам се не допада?
Али неда Бог да добар човек пропада.



ДАН


Сваки дан се рађа, живота је део...
Слободно га живи.
Природи се и човеку диви.

Стани...

Лепоту ћеш пронаћи у свему,
у камену, у звезди што сјаји.
Само љубав не тражи у њему,
јер тај човек волети те неће...

Опустела његова је душа.
Уморан је од бесаних ноћи;
потрошач је он туђе среће.
Бездушан је.
Волети те неће.
Затворено срце, оданости нема...
Неуздржан, у храни и пићу.
Отуђен је од Бога и људи.
Неповерљив, љубоморно гледа...
Хвалисавац, у скупом оделу,
у грудима мало срце носи.
Егоиста, што за себе живи,
појешће ти срце у грудима.

Стани...

Дан је леп..
Закорачи, тражи бољу срећу.



КАКО ОПСТАТИ


Пусти да откинем један лист.
Лист тајне из књига времена,
Која сведочи о тужној судбини
мога племена, рода,
мог српског народа.
То што се крвљу писало,
и до смрти бранило,
у слободи, похлепом се сахранило...

Душа, од прогона се крије.
Нестаје...
Као да је није...

А знамо ми шта је наша светиња,
и богатства ове земље, добро знамо...
Али зашто?
Зашто да све продамо?
И наду и част...
За новац и власт...

Постоје добра којима се не тргује...
То није наше.
Прецима и потомцима се дугује...

Како опстати у време немира?
Како сачувати свој део свемира?
А народ се таласа, без гласа...


РАЗУМЕМ


Разумем твоје ћутање.
И живот коме се надаш,
и снове које имаш,
све разумем...

Али да престанем да волим, 
то не умем.

И зашто је тако,
то не разумем.