Љубица Перовић: Записи у снегу

     Забавља ме да мерим своје стопе у снегу с траговима обуће оних коју су туда прошли пре мене. Чини ми се да са тим људима не делим само део пређеног пута, већ са њима – бар на кратко – постајем блиска. Читам њихове мисли, откривам тајне... Ко су, куда су кренули, о чему мисле док корачају и остављају део себе у снегу испред мене.
     Отисак чизама великог броја, рељефног гуменог ђона, широког раскорака и траг санки. Тата је извео  дете на први снег. Дете је топло обучено, кићанка на капи поцупкује у ритму неравнина улице. Дете широм отворених очију упија све око себе. Снег, улицу, људе... Тата, одсутан, не види ништа од тога. С времена на време погледа дете и то га враћа у стварност, у овај тренутак среће.
     Ситни несигурни кораци. Бака корача у страху да се не оклизне и да њена торба претоварена храном за унуке не падне у снег. Толико времена и љубави  је утрошила да све то припреми, потрошила добар део своје пензије... Неће ваљда да дозволи да све то, заједно са њом, заврши у снегу. Па још и да се повреди. Таман посла да својима направи проблем!
Снег ишпартан дугим траговима клизања клинаца који се враћају из школа. Забављени снегом заборављају на своје школске проблеме. Јакне су им у рукама, циче и падају једни преко других. О учењу ће мислити сутра!
     Отисци шапа кученцета. Тресе се од зиме иако је обучено у стари газдин џемпер. Високо издиже шапе како би што мање биле у влажном снегу. Мисли на вечерњи оброк и мажење у крилу власника.
     Потпуно отопљен снег на ивици тротоара испод женских стопала у чизмицама с танком, високом потпетицом. Девојка са свеже исфенираном косом, брижљиво нашминкана и дотерана,  дуго је чекала свог момка да колима дође по њу. Желела је да буде лепа за њега. Изашла је из куће расположена, задовољна својим изгледом, а сада је љута. Измиче своје усне пред његовим пољупцем тако да је он љуби у образ. Да ли ће њихова љубав победити зиму?
Осврнем се да погледам своје трагове у снегу. Шта они говоре о мени?