Јелена Томић: Лети време, али не на југ

,, Ноге моје, водите ме саме!“
Изговарам ове речи, све некако неједнаке... Без икакве везе, изгледа, бунтовне су и луде. 
А ко је овде луд? 
Да ли речи или онај ко их изговара и... Изговарам ли ја те речи или ми се само чини?
Изгледа да сам у сваком случају луђи ја... Средњовековни човек, необријан, чупав, са тупим погледом који бесциљно лута, тумара... Часак је ту а часак згасне.

Идем без циља јер, ко има циљ гаји и наду. Немам воље нити среће јер се срећан човек не тетура пустим улицама у ситне сате.
А улица?
У потпуности је слична мени. Мрачна... Хладна... Пуста...
,,Зар је и ова улична расвета покварена?!“
Како приђем којој бандери, она се угаси. 
Њену светлост, додуше не толико јаку нити по било чему истински дату за нас усамљенике, убрзо би замењивао густи облак тешке тмине у себи носећисве оно од чега један човек бежи.
И даље идем том улицом, ноге корачају и ја са њима, изгледа да немам избора.
,,Чудно... Та зашто онда упорно одбијате све своје од мене?!“
Не добих никакав одговор али, зар и тишина понекад није боља од било које речи?
Стадох и посматрах небо. Нетремице пиљећи у Месец као хипнотисан.
,,Еј Месече! Зар ниси некад љубоморан на Сунце? Какав оно сјај има! Радују му се људи, ваљда више него твезди! Ал’шта мари, није вредно помена. Ево, ако хоћеш право, ја тебе волим више! Знаш... У Сунце не могу гледати, оно је ту, изнад мене и ја га осећам, али када хоћу да га погледам – оно ме казни. А опет, тебе могу да посматрам и не буниш се.“
Ту застадох са речима и коначно схватих да зборим сам са собом, но не беше ми глупо то што чиних, те напосе опет кренух али ми корак утихну а ноге сташе и ја поново дигох поглед ка мом пређашњем саговорнику, још је био ту.
,,Знаш, немој никада бити срдит на Сунце, ја ћу ипак увек више волети тебе… Ако ти нешто значи реч овако ништавног бића као што сам ја.”
У часу док сам још говорио, облаци сакрише Месец, ту тако далеку планет, обавише је целу у свој, чини ми се, хладни загрљај…
,,Зар И ти побеже?!”
Нисам био увређен. Ваљда се човек временом навикне да људи или пак бића, једноставно нестају. А то И јесте најједноставније од свега.
Не преоста ми ништа друго сем да напокон кренем даље.
Ноћ је давно узела маха И као у некаквој замишљеној битци, сваког часа освајала је све више И више. Армије таме заокупиле су људе, куће… Заробили дан И батаљон пун мрака злослутно се смејао животној батерији која је, по свој прилици, знатно губила битку.
,,Ако је тако, ја сам овде само ратни заробљеник. Не служим ничему, нити земљи за понос, нити непријатељу да би због мене тражио кауцију. Мој живот сам по себи не вреди ништа…”
И чудни су ратови који се по ноћи воде, без привидних звукова бомби или поноситог војног а
Марша. Уместо свега тога, ту је једна промукла сова. Можда је она тај горди командант који нетремице диригује И своје људе шаље у загељај вечне таме. Можда је овај мркли мрак само одраз душа које у речи рат виде исто то… Бесмисао.
А ја ходам по минском пољу које је само плод, ове моје, по свем судећи, бујне маште. Не бих рекао чак ни бујне већ недорасле фантазије…
Корак по корак, све сам ближи… Нечему.
Можда својој кући… Извесно је да ћу на послетку И стићи некуда. Ваљда…
,,Ох, стани!”
Говорим наглас своје мисли јер би ме иначе спљоштиле изнутра!
,,Ког човека Месец затекне овако као мене, мора бити да му постави миллион неких питања!”
Не размишљам ни о чему, а опет, размишљам о готово свему. И још је мрак, И још се око мене импулсивно води рат, И још ме Месец тестира, И још бандере неуједначено шљапте, И ја И даље ходам…
,,Боже, има ли икада краја овом човеку, овој ноћи И овој улици?...”
Ојађен, одлучујем да стамен, али ноге више не сарађују. Идем даље.
Бат мојих корака био је испраћен хуком сова и… јесте ли знали да чак И тишина производи звук? То спознате тек онда када живот И све у њему на један часак… умре.
Човеку није сасвим дато да слуша поезију истинске тишине. Због тога, владар звука у наше уши пошаље зујање пропраћене уз непријатне тонове које биће, као што је човек, никако не може поднети!
Али ја не чујем тишину, то би значило да је војска таме заиста победила, те у исти мах покорила живот И осудила га на смрт.
Замислите, живот има смрт…
Тишина је равна смрти, како звуком који ствара за уши, тако И сурово хладним осећајем који шаље директно у наша срца.
,, Не одговараш ми Боже. Мора бити дас сам те нечим силно увредио. Шта мари, остави се мене, има на свету много бољих И вреднијих људи од ове буве!”
Скупих обрве И дуго гледах у небо. Одувек су стари људи причали како није добро толико времена проводити под сјајем слабе месечине. Говораху да није добра. А шта је данас уопште добро?!
Та погледајте само, молим, човека!

Јеси ли уморан? – Јесам.
Јеси ли тужан? – Јесам.
Јеси ли понижен? – Јесам.
Јеси ли згажен? – Јесам.
Јеси ли исмеван? – Јесам.
Јеси ли сломљен? – Јесам.
Јеси ли И поред свега тога, ипак остао човек? – Јесам.

Ако се херојски трудиш – ипак, заборавиће те.
Ако даш свог себе – ипак, замениће те.
Ако имаш другачији став – ипак, одбациће те.
Ако сањаш веће снове – ипак, исмеваће те.
Ако осећаш (љубав) преко мере – ипак, повредиће те.

Одвише би лако било да је све тако једноставно. Увек, али запамтите, увек има неко ко све то види!У сваком случају, једини прави релевантни судац јесте Бог.
Његово око бдије над нама даноноћно. Увек И свуда. 
,,Еее…”
Испустих један дужи уздах, подигох главу још више И прозборих, неким чудним, одвише мирним тоном који ме у први мах уплаши.
,,Ваљда је тако када се разговара са самим Богом!”
Помислих И у истом часу, кроз главу ми прође друга мисао.
,,Није ли Бог у свима нама? Шта ако ја сада само бесмислено трошим речи на нешто што свакако чује вапаје мог бића?... Можда сада ипак помаже некоме коме је помоћ изнимно потребнија него ли мени и… има ли Бог уопште неке своје приоритете или су Му заиста сви једнаки? Ако нас сортира по некаквом реду, ја на тај ред нећу бити ни уписан!”
Насмејах се самом себи.
,,Ко је још видео да се некоме помоћ даје а да му тај други нип о чему не може узвратити?! Бесмислено! Никада нисам то доживео, вероватно ни нећу… јерк о сам ја уопште да тражим нешто за узврат? Само пепео И прах од човечја громаде…”
Начкиљих очи И погледом прострелих ноћно небо.
,,Ако сит у, дај ми неки знак!”
Рекох гласом сиротана, јадним И од свега тога, патничким гласом.
Ништа.
А шта сам то тачно очекивао? Да ће ме анђели поздравити уз звуке силних фанфаре И уврстити у збор себе самих?! Глупост!”
Али вера није глупост, то је суштина нашег овоземаљског живљења! И чему изазивање божије свемогућности?
Када би човек само знао чиме се игра, на памет му не би пало да учини исто ма колико се силно његово свеопште интересовање сводило на појам истраживања Њега.
Но, страшна је немоћ… Учини од људи свашта. Можда се зато питају стално, где је тај Син који дарује људима живот И где станује Онај који свог Сина натраг к себи узе након што га нама жртвова.
,,Куда иде овај свет? О Томо Неверни, на крају, постадосмо сви слични теби!”
Не могах се суздржати од смеха који ме на превару обузе. Колико смо нејаки заправо ми, можемо променити себе а ипак, чекамо да то прво учини неко други.
,,Ех, Господе мој, И потоп поново да пошаљеш, не би могао да спере сву срамоту, неверу, увреде, мржњу, нетрпељивост И боли коју су ови људи насукали на јадну обалу коју зову – живот!
Нисмо ми достојни, нити љубави, нити гнева… А И због чега би кршио Своје дато обећање? Та ни то не бисмо знали ценити! Човек цени једино жртву коју учини сам, јер за туђу је нем.”
Схватих дас ам сво то време ишчекивао некакав знак, тек када се Месец изборио са тамом И поново засјао осветливши мене, намћора који ишчекује знаке испод ноћног неба!
,,Ох, како се Бог поиграва са мном! Живот је једно истински вредно искушење… Ко огрезне у тмини постаје ратник таме, но онај ко настави да се смеје, постаје бесмртан, чак И после своје смрти.
,,Али ја сам одавно умро! Ваљда још пре свог рођења…”
И не знам шта је био прави повод ове изненадне констатације, но не беше ни већма луда, јер чамила је у мени И пре но што сам за њу знао…
,,О Месече, обасјај ме мало! Колико можеш. Не тражим ти много, само мало да продреш кроз мене, човека отупелог над собом самим…”
Склопих очи не знајући зашто. Ваљда тако треба, ко ће га знати! А ко може И да зна шта треба да ради у таквом моменту? Онда када ти се на трепавице лепи звездани сјај, ти мислиш, он лебди, плеше по необузданом платну ноћног вала, спретним кораком подсећајући на префињени валцер; а он је само просут, бачен тамо негде доле, на свет, људе, на све мртво И оно што још није… Објасни ми друже, јер ја не разумем, како знаш како треба да се понашаш у том моменту који само то И јесте – момент?! Реци, просветли ме!
Нема одговора… нема гласа…
Само тама И ја, навикли једно на друго несвесни присутности супротне стране. Хитам јој И не знајући, несвестан своје, привидно свесне појаве, а она ме грли; или бесомучно стеже, џелатски дави, цедећи животни сок из мене… Називах то грљењем јер, шта ми друго преостаје?
Човек који лута мора имати ведре ноћи.
Волим их. Тада на свету И нигде где је ишта људима слично, не постоје две сличне а камоли исте, будале које могу да се сретну!
А ако И некога сретнем, онда када нити једна улица не личи на себе, када калдрма огрезне у суморну таму, дрвеће постане налик безличним утварама које језиво стоје И посматрају пусте тротоаре, тада знам да је И тај човек који баш као И ја, више подсећа на створење него на каквог човека; сидурно има ваљан разлог због ког је туг де јесте…
Али он ме не препознаје.
Пијани људи тада не виде очима. Тада на друге гледају кроз пуку истину, била она шећерни слад или огорчено разочарање… Можда би тада изустио реч коју, али јаг а нисам чуо.
Човек чује једино оно што жели да чује. За истину је врло често глув, а та мана се сасвим намерно ствара не би ли се ма како прикрила несавршеност између очекивања И будног живота.
Докле тако?! Не знам ни сам…
Ваљда док не будем потпуно И истински глув!
,,Гле Месече, видим ти лице! Чист образ тебе краси. Ех… Да је човеку способност да му образ засветли онда када покаже људскост најсрдачнију која му се од срца одкида! Не мари! Тада би на Планети владало свеопште помрачење!”
Ноћ је ноћ…
Мрачна, тамна, самотна… Нема ту много о чему да се пише, али о оном ко је сведок једне такве ноћи, има доста тога да се каже…
,,Боже мој Боже… Колико ћеш ме још пута будити онда када сви остали спавају? Остави ме! Пусти ме да задремам тешким сном за оним одвратним кафанским столом. Можда онда нећу више шетати овуда кроз пусте ситне сате… Можда моја крв буде проливена од стране разбојника у покушају пљачке. Штета за њих, нашли би само избледели рачун још од некад И мало старог хлеба, мог празног сендвича за не дај боже… Мени би тад било више жао њих него мене самог.”
Људи често о својој срећи лажу, а тугу преувеличавају.
Код овог намћора, ствар је обрнута.
О човече, не уме нико да лаже колико онај који очајнички жели да ти намеће своју скупу срећу, И нема безосећајнијег створа од оног који животом тврди да његова мука И несрећа немају крај.
Одувак сам бежао од таквих, ваљда сам зато И сам.
На једној страни имаш ове који се на силу смеју, а на другој оне који непрестално плачу.
Шта ћу, куд ћу?...
Нит имам зубе да се смејем И кезим као једни, нит ми се плаче као овим другим!
И тако, изабрао сам ту средину где, ако сам срећан – ћутим о томе, јер ће ме иначе натерати да помислим како је моја срећа безначајна наспрам њихове; а ако сам случајно тужан, опет ћутим јер ће ме у супротном заувек тужни И неутешни сиротани уверити у то да је живот само једна огромна туга обмотана у непролазност…
 Ћутим. Ђта год да се деси ја ћу ћутати.
Ћутаћу као што ћути ово небо изнад мене… Ћутаћу као Месец, као звезде… 
,,Ћутаћу као што то ради Бог!”
А време тече и ковитла се низ вечност…

13.08.2022.