Уредници овог чудесног аутобиографског Милатовићевог романа на 400 страна, који се чита у једном даху, су Ранко Прерадовић, књижевник из Бања Луке и Илија Вуковић, књижевник из Спужа; предговор је написао Миша Матић, књижевник из Београда; рецензент је Миладин Берић, књижевник из Бања Луке; графички прелом је урадила Зорица Крећа из Приједора; насловну страну је илустровао Марјан Ивковић из Београда, а фотографију на насловној страни урадила је Мирна Милатовић из Даниловграда, што значи да је овом књигом заокружио српски културни просто у Црној Гори, Србији и Републици Српској.
О чему је ријеч у овом Милатовићевом аутобиографском роману најилустративније ћемо видјети у Предговору књижевника Мише Матића који објављујемо у цјелини.
ПОСЛЕ ИСТИНЕ
„Драг си ми Платоне, али ми је истина дража!“
Када се прочита књига Петра Милатовића Острошког, утисак наводи на реченицу коју пред смрт изговара Аристотел, а и на епитаф на гробу свештеномученика владике Јосифа Цвијовића који је као аманет оставио монахињама манастира Ваведење, на београдском Сењаку. На смрт измучен од комуниста, скопски владика и архијереј који је преживео немачку окупацију, замењујући утамниченог патријарха Гаврила, захтева да му се на споменику напишу речи: Одужио се свом роду и Господу Богу!
Када се узме у обзир оно шта је Петар Милатовић Острошки рекао и написао у овој књизи и у свим осталим делима која је публиковао, у којима је учествовао....а која су углавном поменута у овој књизи и биографији аутора, речи владике Јосифа могу се односити на Петра Милатовића који и даље стоји на бранику Истине.
Петар Милатовић, држећи се свог животног обрасца: Хтети, смети и умети, не само да народу служи, он служи исконској потреби правдољубивог човека: откривању и служењу истини. Када се речи Истина дода њен превод са руског језика - Правда, препознаје се јасан циљ овоземаљске мисије коју има књига „На бранику истине“.
Приказујући истину, да су сви сегменти српског друштва унакажени умоболном владавином комунистичког и такозваног посткомунистичког режима ( што је, заправо, један исти режим, са јасним континуитетом ), аутор се није зауставио, већ открива и методе којима се служи тај режим, али открива и пресонална решења преко којих режим остварује своје умоболне циљеве.
Попут болничке статистике неке епидемије, ова књига је открила многе болеснике који се представљају као лекари, који своје зликовачке идеје шире у српском народу и друштву попут епидемије. Разни уличари, разбојници, ловци у мутном, гангстери, криминалци.... поименце или по недвосмисленом опису уловљени су овом књигом.
После ове књиге нико не може да се правда да не зна или да је преварен, да је неко кога проглашавају највећим песником заправо обичан шпијун и разбојник. Сада више нико нема оправдање ни за погрешно чињење, али још више за нечињење. Сада нико не може да каже да неће, не сме и не уме, а да не буде жигосан као ленштина, кукавица или будала или као припадник или сарадник умоболног комунистичког режима који уништава све позитивно пред собом. То ће бити они који заборављају на исконске људске потребе и склони су људском паду, али не паду слабих, већ паду који је производ наметнуте негативне селекције, коју Петар Милатовић до наситнијх детаља приказује читаоцима, овог али осталих његових дела.
Као верујући човек, Петар Милатовић жали тај сој људи, као што психијатар жали свог умоболног пацијента, али још већа је жалост за онима који посташе свесне жртве те заразе која се шири на све стране и све српске земље и неук и непелцован од те пошасти, српски пук.
Том пуку се овом књигом и обраћа Петар Милатовић и јасно му црта систем и методе које умоболни режим примењује. Као хирушким скалпелом у овој књизи одвојена је истина од лажи коју преко седам деценија комунисти и њихове слугерање покушавају да уткају у истину и лаж прогласе истином, медиокритета интелактуалцем, разбојника песником, убицу оцем нације, а ретардираног човека шефом државе.
Идући од појединачног као општем, књига „На бранику истине“ довела нас је до подршке такозване међународне заједнице умоболном комунистичком режиму и бајку о теоријама завере можемо видети у збиљи, као стварну праксу завере.
Како се доследност може видети у целокупном делу Петра Милатовића, и ти завереници су именовани и детаљно описани.
Својом доследношћу и оштрим стилом, аутор и овог пута себе доводи у опасност од тих завереника, и зарад истине је, као мало ко после више од седамдесет година владавине умоболних и слабих, спреман и да попије чашу отрова зарад сопственог народа и зарад истине, попут великог Аристотела.
Миша Матић