Зорица Бранковић: Огрни ме срећом

ДОНЕСИ МИ СУНЦЕ

Данас, сунце ми донеси...
Облачно је небо.
Буди зрак злаћани.
Огрни ме срећом,
нек’ живота силе,
силно затрепере...
Буди радост.
Само се појави.
Желим да те видим,
душу ми обасјај...



НЕМОГУЋА

Немогућа љубав...
Знала сам.
Табу и срам...
Али тај живи пламен,
у мени је горео.

Хтела сам поклон живота...
Хтела сам њега.
Баш њега, 
да би ме само једну ноћ волео...

Немогуће, немогуће...
Знала сам.
Желела сам, на бедрима тим,
све сласти да пијем,
да додирнем грех.

И све је моја машта хтела.
Ал’ нисам прешла са речи на дела...




ОСУЂЕНА


 Лако си судио.
Кораке јој мерио са висине...
Далеко да би истину видео.

Милости ниси имао,
кад си јој срце кидао.
Нестанком својим,
њеном крвљу си се сладио...

Времена није имала,
ни за корак до тебе...
Себе си ставио испред себе.
А истина се спотакла...

Објашњење ниси чекао...
Ни реч јој ниси дао.
Заволела те...
Да л’ си то знао?

Неће она поглед скренути,
никада...
Вечно ће у тебе гледати,
она, која ти никада неће требати.



ЦВЕТ

Испод цветова,
снове је снивала...уживала...
Свака је нит уткана,
ручно везена,
на венчаници за овај дан.
На њој савршено је стајала.
А ти, срећо помози,
да би и радост вечно трајала...


НЕУЗВРАЋЕНА ЉУБАВ


Неузвраћена љубав моја,
себе је прерасла,
раширила крила,
све наде за срећу изгубила,
да би те више и јаче љубила...
Неузвраћена љубав моја,
тиха је сета при сећању на тебе.
Волим те,
безусловно,
волим лудо,
без разлога и наде...
Без очекивања,
ичега за себе,
осећам, волим тебе.
Неузвраћена љубав моја,
од патње до тихе радости је дошла,
И сада, и сваки дан,
чудесним путањама, теби хрли...
Неузвраћена љубав моја,
све светове пролази,
чудима, до тебе долази...
Осетићеш је јасно.
И та исконска бит,
суштина твог бића зна,
да волим те ја...

Љубав је сила,
можда сам 
бар мало ти мила...


_______________________________________________________________