Огњен Војводић: Порука Лаза Костића Даничићу против двоименовања српског језика

Повод објављивања поруке књижевника филолога Лаза Костића (1841–1910) филологу Ђуру Даничићу (1825–1882) против Даничићевог двоименовања српског језика у Југословенској академији знаности и умјетности у Загребу, у Аустроугарској, јесте попис становништва Црне Горе заказан за крај овог мјесеца у којем је питање о матерњем језику поново наметнуто као политичко питање од стране власти политичком промјеном назива српског језика којим говори 100 одсто матичног становништва као матерњим језиком. Наиме, назив српског језика у Црној Гори, као и питање о матерњем језику у Попису становника, поново је политичко питање од када је 19. октобра 2007. године влада Демократске партије социјалиста (партија континуитета Савеза комуниста Црне Горе) са странкама екстремне љевице и муслиманских мањина изгласала Устав у коме је први пут у историји Црне Горе преименован српски језик у “црногорски језик“, као назив службеног језика Црне Горе. Међутим, промјена назива српског језика није политичка идеја ДПС-а већ југословенска језичка политика Социјалистичке Југославије, а претходно Краљевине Југославије, која је на простору бивше Југославије спровођена од формирања Југославије 1918. године. Заправо, преименовање српског језика је програм Југословенског језичког пројекта њемачке славистике (аустрославистике), који је спровођен од почетка 19. вијека, а који као државну политику Астроугарске монархије можемо датирати од формирања Југословенске академије знаности у Аустријској царевини 1867. године, у коме је на двоименовању српског језика у “српски или хрватски“ радио српски филолог Ђура Даничић, чије је учешће у пројекту било значајно као признање са српске стране повјесног права и лингвистичког легитимитета преименовању српског језика.

ЈУГОСЛОВЕНСКА ЈЕЗИЧКА ПОЛИТИКА

Југословенски језички програм представља континуитет католичке мисије латинске славистике на простору Далмације и Балкана. Мисију латинске славистике, под називом Југословенске језичке политике,  спроводила је Аустријска царевина а потом Аустоугарска као државну колонијалну културну политику. Званично установљење њемачког југословенског језичког програма као аустроугарске колонијалне културне политике можемо датирати од оснивања Југословенске академије знаности и умјетности у Аустроугарској, у Загребу, царским одобрењем 10. 4. 1867. године. Југословенска академија је била програм римокатоличке мисије на Балкану. Покровитељ академије је био аустријски бискуп, Њемац, Јосип Штросмајер, а предсједник – фратар и филолог Фрањо Рачки.

Почетком ослобађања српског народа од османске окупације у 19. вијеку, њемачка (аустрославистичка) колонијална културна политика је почела спровођење југословенског језичког програма колонизовања српског језика, као језика најбројнијег народа Балкана чији се дијалекти простиру од Аустрије до Грчке. Аустрославистичким југословенским језичким програмом је спровођена колонизација простора данашње Бугарске и Румуније, као и дијела простора данашње Украјине који је био под аустроугарском окупацијом. Југословенски језички пројекат је био стратешко средство онемогућавања обнове језичког јединства српског православног народа после ослобођења од османске окупације, а тиме и средство спречавања обнове српског политичког јединства. Такође, на политичком плану југословенским језичким програмом је отежавана српска сарадња са Руском царевином, као заштитницом словенских православних народа, и руским народом, као највећим словенским и православним народом, то јест југословенском језиком политиком српски језик је одвајан од руског језика као просторно и предањски најопсежнијег језика, као најсложенијег и најизграђенијег књижевног словенског језика, а ради разграђивања и преименовања српског језика одвојеног од своје словенске матице и ћириличке словенске писмености. Југословенска језичка политика је креирана и као средство европског колонијализма у борби за премоћ на Балкану са Руском царевином и црквом које су имале политичко, вјерско, језичко, повјесно и природно право заштитника православних народа, посебно јужних словенских народа, који настањују простор Балкана и јадранског приморја. Циљ аустрославистичког југословенског језичког уједињења је био припајање српског народа германизованим словенским народима латинске писмености и римокатоличке религије, а одвајање од културе и саборности словенских народа ћириличке православне писмености.

Колонизација српског језика у аустрославистичком програму је вршена фрагментацијом и разградњом: раскидом континуитета српског књижевног језика и разградњом изграђене језичке и књижевне културе, разградњом сложене језичке културе свођењем на најраспрострањенији говор као језичку норму, разградњом цјеловитости српског језика дијељењем на дијалекте као посебне националне језике. Вршено је дијалекатско дијељење и вишеименовање српског језика и креирање полицентричног вишеименог језика. Дијалекти српског језика су кодификовани као књижевни језици и за њих су креирани прости фонетски правописи, а ћириличка оригинална ортографија је одбачена као нефункционална, чиме је потпуно раскинуто са континуитетом српског књижевног језика. Двоименовањем и вишеименовањем српског језика разграђивана је цјеловитост српског језика подјелом ријечи, дијалеката, говора, изговора, стилова српског језика између наводних нових националних језика, док је дио српског језика под својим историјским именом свођен на један српски дијалекат и изговор са речником мјешавине српских и турских ријечи са тежњом породици туркофоних језика.

У аустроугарској колонијалној политици за српски језик је коришћено више назива: „илирски“, „југословенски“ и називи креирани према геополитичким потребама католичке културне политике Аустроугарске и османске исламске империје. У програму преименовања српског језика у Аустријској царевини је наметан назив „југословенски језик“ – као што је у Хрватском сабору 12.8.1861. године био предложен закон да „југословенски језик“ буде један од службених језика Троједне Краљевине Аустроугарске. Српски језик је званично двоименован у Аустријској царевини, потом Аустроугарској, израдом „Рјечника српског или хрватског језика“ Југословенске академије. У југословенском језичком процесу назив „српски или хрватски језик“ је спојен у дводјелни назив, „српско-хрватски“, раздвојен цртицом, а затим састављен у једну ријеч, двочлани назив хибридне одреднице “српскохрватски“, што је био назив за службени језик у четири републике Социјалистичке Југославије.

Подијељен окупацијом између католичке и исламске империје, српски народ је асимилован германским и туркофоним језицима. Европска и османска колонизација словенских језика спровођена је и формирањем мјешовитих језика комбинацијом домородачког са језиком колонизатора, чиме је српски језик раздјељиван и припајан латинским и туркофоним језицима. Један од разлога зашто је у називу српског језика коришћен префикс или суфикс „словенски“ јесте очување словенске основе српског језика јер је српски језик био асимилован несловенским језицима латинске и исламске империје. Наиме, разлог зашто су српски сарадници аустрославистичке канцеларије заговарали уклањање префикса или суфикса „словенски“ из назива српског језика био је одвајање српског од словенских језика, а не национална самосталност српског језика. Такође, у разградњи и преименовању српског језика вршена је и колонијална културна категоризација српског језика – изграђени култивисани књижевни српски речник и говор градске средине кодификован је као „хрватски“ словенски језик латинске писмености, а за православни српски народ у границама османске окупације је кодификован туркофони српско-турски мјешовити језик, што је био интерес европске и исламске империјалне културне политике. Српски сарадник аустрославистичке канцеларије, Вук Караџић, о стратегији свођења српског језика на „народни“ прости говор отворено је писао у својој „Писменици“ да за српски књижевни језик треба кодификовати језик којим се говори „далеко до градова“.

Креатори и координатори аустрославистичке колонизације српског језика, римокатолички фратри и филолози, нису могли непосредно спроводити колонизацију српског језика јер би то изазвало отпор код православног народа, и јер је то отворени прозелитизам према православној цркви, посебно према православној Руској царевини и цркви као заштитницима православних народа. Зато је аустрославистичка канцеларија реформу српског језика спроводила преко српских сарадника који су служили као српска “филолошка“ фолклорна форма у спровођењу колонизације српског језика. Сарадња српских филолога у југословенском програму је посебно била битна ради признавања права преименовања српског језика Југословенској академији – права на двоименовање српског језика у „хрватски или српски језик“. Такође, српски сарадници су били неопходни Југословенској академији као говорници и познаваоци српског језика штокавског ијекавског изговора који су њемачки слависти одабрали као средишњи, најраспрострањенији, најизграђенији српски дијалекат и ијекавски као само српски изговор будући да су сусједни словенси језици екавског изговора. Наиме, до средине 19. вијека у Загребу се говорило екавским изговором кајкавског наречја, јер се Загреб налази на простору кајкавског дијалекта, до одлуке аустроугарске астрославистичке канцеларије да се у Загреб као будуће средиште југословенског језичког програма уведе штокавско наречје ијекавског изговора српског језика као будући “хрватски језик“  хибридне хрватске нације креиране католичком колонијалном политиком Аустроугарске момнархије. Кајкавски дијалекат је дио дијалеката “словеначког језика“ који је, такође, екавског изговра. (Већина слависта кајкавски дијалекат сврстава са словеначким у западну групу јужнословенских „језика“, а чакавски и штокавски у средишњу. Став међународне славистике јесте да кајкавски по речнику и граматици сроднији словеначком.)

Ради разумијевања мисије Југословенске академије битно је знати основне биграфске податке њеног покровитеља, бискупа Јосипа Штросмајера. Бискуп Јосип Штросмајер, њемачке народности, био је високо рангиран у римокатоличкој и државној служби Аустријске царевине, капелан бечког Двора, а потом бискуп у Ђакову у римокатоличкој мисији на Балкану као свом словенском свијету. Југословенски покрет који је предводио бискуп Јосип Штросмајер програмски је наставак покрета `илиризма`који је предводио Ludwig Gay. Оба покрета су програми римокатоличке унијатске мисије и колонијалне културне политике аустријске царевине. Посредовањем бискупа Јосипа Штросмајера потписан је конкордат између Ватикана и Црне Горе 1866. године. Радио је на склапању конкордата Русије и Ватикана. У мисији југословенског прозелитског пројекта, бискуп Штросмајер је после Берлинског конгреса посјетио Краљевину Србију са предлогом Конкордата. Против склапања Конкордата је била православна црква ставом да је споразум са Ватиканом непотребан и штетан за Краљевину Србију, и ако је династија Обреновић настојала да дође до конкордата са Ватиканом. О римокатоличком мисионарском значају Речника хрватског или српског језика Југословенске академије бискуп Јосип Штросмајер је 1878. писао фратру Фрању Рачком, предсједнику Југословенске академије: „Рјечник ће бити исто тако монументално дјело као универзитет, академија, као ђаковачка катедрала.“

ДАНИЧИЋЕВО ДВOИМЕНОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Право на преименовање српског језика, двоименовањем у „хрватски или српски“, Југословенској академији први је са српске стране, као носиоца повјесног права назива српског језика, признао српски филолог Ђура (Поповић) Даничић (1825. Нови Сад – 1882. Загреб). Ђура Даничић је био секретар Друштва српске словесности и професор Велике школе у Књажевини Србији. Право презиме Ђуре Даничића је Поповић, а име Ђорђе. Презиме је прво промијенио у Југовић, а потом у Даничић, а име у Ђура. Ђорђе Поповић Даничић је син православог свештеника, а школовао се у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Даничић је био саборац Вука Караџића у програму аустрославистичке југословенске реформе српског језика. Филолошким радовима је образлагао „неопходност“ југословенске језичке политике двоименовања српског језика и креирања српског ћириличког писма према моделу фонетске хрватске латинице као латинском мисионарском моделу прозелитске писмености брзог описмењавања словенских народа под католичком колонизацијом.

Доктринарни документ аустрославистичког преименовања и вишеименовања српског језика је Бечки књижевни договор 28. марта 1850. године, који су потписали српски сарадници њемачког југословенског језичког програма, Ђуро Даничић и Вук Караџић, са пет хрватских и једним словеначким филологом, као договор о заједничком књижевном језику. У тексту Бечког књижевног договора назив заједничког језика се не наводи, текст је написан новоформираном хрватском латиницом и сви потписници су се потписали хрватским латиничним писмом. Даничић и Караџић су самозвано потписали договор, док су хрватски и словеначки представници представљали став католичке културне политике Аустроугарске. У кнежевинама Србији и Црној Гори, потписи Даничића и Караџића на Бечком књижевном договору су имали значај потписа данашњих невладиних организација. Међутим, Караџић и Даничић су као сарадници аустрославистичке канцеларије били савјетници српског престолонаследника Михаила Обреновића у вријеме његовог прогона у Аустрију. Даничић је био и учитељ српског језика српске књегиње Јулије Обреновић (1831 – 1919) германско-угарског поријекла, а која је имала значајан утицај на креирање културне политике Књажевине Србије и спровођење југословенске језичке политике у Србији, док књаз Михаило није био верзиран у области језичке политике као ни у области филологије. Кнегиња Јулија је била аустријска грофица мађарске племићке породице Hunyady de Kethely. Јулија Хуњади се 1853. године у Бечу вјенчала са Михаилом Обреновићем, српским престолонаследником изгнаним из Србије (1842. године), који је имао подршку Аустријске царевине. Њихов брак је трајао до 18. XI 1865. године, али је Јулија Хуњади и после одласка из Србије сарађивала са Даничићем, о чему свједочи њихова преписка. Јулија Хуњади је помагала Даничићу у Аустроугарској у службеном напредовању и спровођењу аустрославистичке југословенске језичке политике у Србији.

Југословенској академији је био потребан признати српски филолог који ће признати право на преименовање српског језика. Покровитељ Југословенске академије, бискуп Јосип Штросмајер, позвао је Ђ. Даничића да руководи израдом „Рјечника српског или хрватског језика“ Југословенске академије. Даничић је прихватио позив и преселио се у Аустроугарску 1867. године, у Загреб. Исте године је именован за секретара Југословенске академије и уредника „Рјечника српског или хрватског језика“. Пристанком да израђује „Рјечник хрватскога или српскога језика ЈАЗУ“, Даничић је Југословенској академији признао право двоименовања српског језика. Даничићев прелазак из Књажевине Србије у Југословенску академију први је прохрватски политички прелазак са српске стране на хрватску, и први пристанак српског филолога на преименовање српског језика у хрватски, као и прво српско промовисање римокатоличке хибридне хрватске политичке нације, креације аустроугарске католичке колонијалне политике. Даничић је касније постао и редовни члан – академик Југословенске академије (ЈАЗУ). Даничићевим залагањем, „хрватски језик“ је промовисан у славистици и словенским народима преко српског, као међународно познатог и признатог језика.

Прије пресељења у Аустријску царевину и запослења у Југословенској академији, Даничић је у својим радовима српски народ и српски језик називао „српски или хрватски“, као у раду „Разлике између језика српског или хрватског“ (Гласник Друштва српске словесности, Београд 1857.). Даничић је релативизовао назив српског народа и језика као избор између два имена једног народа „српског или хрватског“. („Разлике између језика српског или хрватског`- Гласник Друштва српске словесности, Београд 1857.).

У филолошким радовима Даничић је користио за српски језик дводјелну ознаку `српски или хрватски`, као у раду ,,Корјени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику“ – Југословенска академија знаности 1877. Прве своје књиге на хрватској латиници Даничић је објавио 1864. године: Псалтир Давидов и Облици српског језика. Године 1866. штампао је на латиници и на ћирилици свој превод Светог писма старог завјета, Свето писмо – Пет књига Мојсијевих, у Пешти, „Издање А. Рајхарда и друга му“ (то је био конспиративни назив за издања Британског и иностраног библијског друштва). У Загребу је 1869. објављено пето издање Даничићеве књиге Облици српскога или хрватскога језика. Рјечник хрватског или српског језика је објављен у Загребу после Даничићеве смрти, на хрватској латници. Године 1871. у Загребу је на основу штокавске грађе објавио Пословице на латиници, а  предговор је почео ријечима захвалности кнегињи Јулији Обреновић: „Što ova knjiga izlazi na svijet, na tome najviše valja zahvaliti svijetloj gospogji kneginji Juliji M. Obrenovićki, koja želeći dobro učiniti srpskoj ili hrvatskoj književnosti izvolje me i u ovom poslu kao u pregjašnjima milostivo potpomoći.“

Коректни кроатисти не прикривају податке да је прихватање српског  штокавског дијалекта као хрватског језика почело средином 19. стољећа у југословенском програму, и да је тим поводом 1861. године Вук Караџић проглашен почасним грађанином Загреба, као представник југословенске језичке политике. О Даничићевом доприносу у Југословенској академији пише хрватски и југословенски историчар Виктор Новак у својој књизи `Вук и Хрвати`: „Значајнијег посредника између Београда и Загреба 19. век не познаје него што је био Ђуро Даничић. У Загребу је Даничић, још више од свих хрватских вуковаца, Вука усправио и као властиту хрватску вредност, као што је у Београду, у Великој школи, тумачио јединство хрватског и српског језика.“ Посебан допринос Даничића изради „Рјечника српског или хрватског језика“ је и доношење у Југословенску академију речничке грађе српског штокавског дијалекта ијекавског изговора, као полазишта за коришћење српског дијалекта као „хрватског језика“, јер се у Загребу, како сам већ навео, говорило кајкавским дијалектом, који је екавског изговора.

Даничић је радио и на формирању хрватског латиничног писма. Креирао је четири слова хрватске латинице. Умјесто диграфа dj, lj, nj, dž, креирао је слова đ, ļ, ń, ģ, једнака ћириличним словима ђ, љ, њ, џ, како би се постигла пуна компатибилност латинице са ћирилицом. (За ђ је увео знак đ, Đ /умјесто dj за један глас, као гласовно једнако ћириличном Ђ/; ļ – за један глас, као ћирилично љ /умјесто lj/; ń, Ń за jедан глас умјесто nj /jeднако ћириличномњ/; g,G za jedan glas umjestodž/једнако ћириличном џ/). У свом Огледу о Рјечнику српског или хрватског језика Даничић образлаже функцију нових графема и правда се да „ни једнијем од овијех слова не уводи ништа ново у латински алфабет, међу њима нема ни једнога које се већ не би употребљавало у Европи, ако не баш свако за исти глас за које нама треба.“ Даничић је поштовао културу латинске писмености, јединствени графички и семантички систем латиничних писама, али је подржавао реформу српског ћириличног писма, којом је раскинут континуитет и промијењена природа српског ћириличног писма. У Југословенском програму је према моделу хрватске латинице креиран сурогат српске ћирилице, са новоформираним графемама ћириличне форме а латиничне систематизације, као писмо прелаза на његов латнични еквивалент. Креатор хрватске латинице је њемачки филолог Ludwig Gay (посрбљено Људевит Гај) предводник Илирског покрета – римокатоличког програма формирања хрватске нације чији је програмски наставак Југословенски програм.

Први мој сусрет са истином о Даничићу био је у Далмацији, када сам као дјечак са оцем путовао у Задар на семинаре слависта. Слушао сам тада разговоре очевих колега професора, далматинских Срба, о  прогону имена српског језика и народа у Р. Хрватској и узроцима такве антисрпске политике у југословенској језичкој политици. У том контексту Срби далматинских и крајишких крајева су о Даничићу говорили као о унијати и креатору хрватске нације и језика, као што се у Црној Гори говори о Секули Дрљевићу, који је у Краљевини Југославији прешао на римокатоличку хрватску страну, а потом у Другом свјетском рату у нацистичку Независну државу Хрватску. Важан податак у приказивању природе карактера Ђура Даничића јесте да је и његов рођени брат Милош приступио Илирском покрету који је био римокатолчички програм формирања хрватске политичке нације.

УВОЂЕЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ПРОГРАМА У КЊАЖЕВИНУ СРБИЈУ

Увођење аустрославистичког југословенског језичког програма у Књажевину Србију је почело одлуком Књаза Михаила Обреновића 1868. године укидањем Закона забране коришћења “караџићевог“ правописа и употребом истог у државној служби, следеће године после оснивања Југославенске академије и почетка израде „Рјечника српског или хрватског језика“. Државну политику културне самоколонизације су спроводили сви српски владари после Књаза Михаила, чиме је православној цркви и свесловенској православној царевини ускраћено право заштите језичких и вјерских права српског православног народа. Реформа српског језика је, као религијска и рационалистичка доктрина, спровођена мисијама римокатолицизма и просветитељског позитивизма, као мисијама протестантског Британског и иностраног библијског друштва.

Савјетници престолонаследника Михаила у вијеме његовог боравка у Аустроугарској били су Ђура Даничић и Вук Караџић, као службеници аустрославистичке канцеларије у југословенском језичком програму. Књаз Михаило је био у два периода на власти у Књажевини Србији, од 1839. до 1842. године када је свргнут, и од 1859. до 1868. године када је убијен у атентату. Прве године повратка на престо (1859.) Књаз Михаило је у Друштву српске словесности у сукобу присталица српске и југословенске језичке политике пресудио у корист Даничића и аустрославистичког југословенског језичког програма. Тада се Даничић вратио у Друштво српске словесности у којем је због сукоба дао оставку на мјесто секретара, на које је именован 1856. године. Исте године Даничић је именован за професора Велике школе у Београду. Пресуда књаза Михаила у Друштву српске словесности је била почетак увођења југословенске језичке политике у Књажевину Србију. Истим политичким принципом је потом формирана културна и кадровска политика свих установе Књажевине Србије. У Краљевини Србији после увођења „реформисаног“ српског писма, сурогата српске ћирилице, српски језик није био уставно преименован и двоименован, али јесте на међународној институционалној инстанци њемачке славистике у Аустороугарској, у којој је кодификован као хрватски или српски и српски или хрватски. Пројекат Југословенске академије је потпуно остварен формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године – Краљевине Југославије, када је уставно установљено двоименовање и вишеименовње српског језика увођењем службеног “српско-хрватско-словеначког“ троименог језика „троименог народа“, а касније установљен двочлани назив српско-хрваски за српски јужно-штокавски дијалекат. Југословенска језичка политика је била константа прве и друге Југославије, као и „крње Југославије“.

Признање службености хрватског језика озваничено је у Аустроугарској 1892. године, „усвајањем Хрватског правописа Ивана Броза у Сабору, на (и)јекавској основи и са њему прилагођеном редакцијом латиничког писма“. У југословенском језичком програму у Београду је 1894. објављена Српска граматика Стојана (Косте) Новаковића, заснована на екавском изговору и југословенској српској ћирилици – чиме је у књажевини Србији потврђен југословенски програм двоименовања и фрагментације српског језика давањем и изговорима српског језика статуса посебних националних језика.

Као и у Књажевини Србији, тако је данас и у Републици Србији уставном одредбом као фолклорном филолошком формом српски језик назван српским, док Институт за српски језик САНУ спроводи југословенски континуитет двоименовања српског језика истрајавањем у изради „Речника српскохрватског народног и књижевног језика САНУ“. Заправо, Српска академија спроводи југословенску језичку политику двоименовања српског језика и југословенску језичку политику Социјалистичке Југославије – Новосадског споразума из 1954. године, као круне југословенског језичког програма, којим је одређено да се заједнички језик назива српскохрватски или хрватскосрпски, а који је спровођен у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, али не у Хрватској. Новосадским споразумом није прихваћен хрватски захтјев за одржањем континуитета Даничићевог назива “хрватски или српски језик“, којим су Хрвати хтјели постићи „независност“ назива језика, него се спроводио програм југословенског језичког јединства који су српски социјалисти прихватили.

После распада Социјалистичке Југославије у Уставу Републике Црне Горе из 1992. године у 9. члану је написано: У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. Назив службеног језика у Црној Гори је до 2007. био „српски језик“. Девети члан Устава Црне Горе из 1992. о називу језика представљао је повратак континуитету културне политике Краљевине Црне Горе у којој је службени језик био српски, а службено писмо ћириличко. У Закону о Народнијем школама Краљевине Црне Горе, штампаном на Цетињу у Краљевској државној штампарији 1911. године, пише: „Члан 1.Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.“ Српски језик је у Црној Гори у народу називан српски и у вријеме Југославије када је званично именован као „српскохрватски“.

ПРОГОН ЛАЗА КОСТИЋА

Даничићевој дјелатности у мисији њемачке југословенске језичке политике противили су се српски филолози и културни дјелатници. Против Даничићевог двоименовања српског језика први је писао Лазар (Лаза) Костић, доктор правних наука, књижевник, филолог, пјесник, публициста, који се бавио политичком аналитиком и био политички активан. Лаза Костић је био активан и против аустрофилске политике династије Обреновић, због чега је политички прогоњен, хапшен и затваран.

Југословенска језичка политика у Књажевини Србији је подразумијевала прогон противника аустрославистичке југословенске реформе српског језика и писма. Противници југословенске културне политике су прогоњени у свим областима друштвеног живота, поготову када је њихова друштвена дјелатност приказивала повјесни континуитет српске књижевне културе, а коју је требало потискивати и креирати историју југословенске књижевности српскохрватског језика. Прогон Лаза Костића примјер је југословенске политике Књажевине Србије, која је била и културна политика Краљевине Сербије а потом Краљевине Југославије.

Године 1866. Лазо Костић је на Краљевском универзитету у Пешти одбранио на латинском језику докторску дисертацију „О српском законодавству Стефана Уроша Душана” – Dissertatione De Legibus Serbicis Stephani Uros Dusan – и стекао титулу доктора цивилног и канонског права, и био хабилитован за универзитетског професора (cathedram doctoralem conscendendi) на територији цијеле Царевине. Међутим, др Лаза Костић није био примљен за професора римског права у Књажевини Србији, када је са овјереним преписом дипломе конкурисао на катедри за римско право на Великој школи у Београду. Наредне године пошто је Лаза Костић добио звање доктора правне науке, у Аустроугарској је основана Југословенска академија знаности и умјетности, чиме је званично формализована аустрославистичка колонијална културна политика према српском језику.

После објављивања доктората Лаза Костића на тему средњовјековног српског закона средњовјековне српске државе који представља правни и вјерски узор, у Књажевини Србији је ангажован активиста југословенске језичке политике, Коста Стојан Новаковић, да објави критичко издање Душановог законика. Ђура Даничић је био ментор Косте Новаковића који је у Србији спроводио југословенски програм двоименовања српског језика, увођење сурогата српске ћирилице, свођења српског језика на екваски изговор. Коста Новаковић је у области научног рада био самоук, пошто је од спреме првобитно имао основна знања, стечена током похађања наставе на Правном одељењу Лицеја. Године 1870. приредио је издање Душановог законика, по Призренском рукопису. Новаковић је чинио методолошке манипулације, „преуредивши” редослијед чланова Душановог законика, што је наишло на озбиљне критике у стручној јавности. Коста Новаковић је измијенио редослијед чланова да би средњовековни текст приказао у својој идеолошкој интерпретацији историје. Текст Законика је подијелио у једанаест одјељака. Чланове о државном праву сврстао је у први одељак а првих 37 чланова који су се односили на црквено-правна питања и који су представљали заокружену логичку цјелину сместио је у трећи одељак. Одредбе које су се односиле на друштвене слојеве сврстао је у један одељак иако су оне постављене одвојено, и у првој (1349) и у другој (1354) кодификацији. Промјеном распореда чланова, који по себи има изворну вриједност, Новаковић је ово издање учинио неупотребљивим у истраживачке сврхе. Пошто је „ухваћен“ у манипулативном приказивању православне средњовјековне литературе, Новаковић је (1898) приредио ново издање засновано на поштовању изворног текста.

Политичко-публицистичка дјелатност Лаза Костића је обимна. Био је учесник званичних и тајних политичких мисија на Балкану и европским државама. Био је један од учесника у стварању политичког покрета Уједињена омладина српска, Српске народне слободоумне странке и Народно – либералне странке. Два пута је био у затвору у Пешти. Током 1869. лажно је оптужен да је учествовао у убиству кнеза Михаила, због чега је ухапшен. Други пут је ухапшен због антиаустријског говора у Београду на свечаности проглашења пунољетства кнеза Милана.  Учествовао је 1871. у оснивању тајне Дружине за уједињење и ослобођење српско. Више пута одлазио је по жељи Црне Горе и састајао се са српским намесницима Миливојем Блазнавцем и Јованом Ристићем, покушавајући да их наговори на савез са Црном Гором и на ослободилачки рат од османске окупације. Мађарска полиција је нашла шифрирано писмо и ухапсила Јована Павловића и Лазу Костића, али пошто полиција није могла дешифровати писмо били су пуштени. У Бечу је развио пропаганду у њемачкој, француској и руској журналистици за ослобођење српског народа. Кад је Светозар Милетић затворен, био је затворен и Лаза Костић под оптужбом да је врбовао добровољце за рат. Године 1873. изабран је за посланика у Угарском сабору. Био је секретар српског посланства у Петрограду. Затим је живио у Београду и уређивао „Српску независност”, али под притиском владе морао је да напусти Србију и 1884. године се преселио у Књажевину Црну Гору. Лазо Костић је био уважен у Књажевини Црној Гори, у којој је боравио од 1871. до 18. и од 1877. до 1878. године. Био је сарадник књаза Николе I Петровића Његоша. Уређивао је „Глас Црногораца“ на Цетињу од1885. до 1891.године. Извјештавао је за њемачке новине о црногорско-турском рату.

*

Лаза Костић је писао Даничићу „да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, и да је „једначење истога са истијем“ политика, а не лингвистика. У студији „Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ (Летопис Матице српске 1880.) Л. Костић је у напомени написао негативну критику о Даничићевом двоименовању српског језика у раду „Корјени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику“, (ЈАЗУ – Загреб 1877. Стр. 180.). Костићев научни рад никада није прештампан у цјелости, због званичне југословенске језичке политике, а посебно због критике двоименовања српског језика. Зато сам напомену о Даничићевом двоименовању српског језика из његове студије, која представља прворазредну анализу тог питања у области филологије и језичке политике, објавио у цјелини. Текст Лаза Костића је значајан и због тога јер у њему наводи цитат на енглеском филолога Макса Милера (Friedrich Max Müller 1823 – 1900), свјетског ауторитета лингвистике, германистике и славистике, оријенталистике и проучавања санскрита, професора првих британских и свих европских универзитета.   

ПОРУКА ЛАЗА КОСТИЋА ЂУРИ ДАНИЧИЋУ

„Не можемо пропустити ову прилику, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих Корјена каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски). Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако на пример чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, МаксМилер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The Kroatian, аccording to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855.).

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје, кад старешина свих филолога, Макс Милер, с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничић, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Сваки прави родољуб, или Србин или Хрват, а јошт пре ако је књижевник, а најпре испитивач језика мора са болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу гледалаца. И Ђуро Даничић, јамачно није могао више поднети стида са те срамоте, те се решио учинити са своје стране све, ма и на штету науке што би допринело уједињењу књижевности. Но вредност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити. 

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“



Извор: Порука Лаза Костића Даничићу против двоименовања српског језика – Огњен Војводић (wordpress.com)


____________________________________________________________________________________