УЧИТЕЉ
УЧИТЕЉ
Ову пјесму посвећујем мом драгом, већ давно упокојеном
учитељу, Петру Перу Цвијовићу, који је био учитељ мени,
мом брату Момчилу и мојој сестри Драгињи.
Равна Ријека, О.Ш. „Алекса Бећо Ђилас“, 2023 љета Господњег
Већ ме дуго обузима жеља,
да истакнем позив учитеља,
и кроз пјесму да назначим сада,
сваку важност њиховога рада.
Знајте људи и стари и млади,
да он, поса` врло битан ради,
и да дјеци, после родитеља,
најважнији, лик је учитеља.
Учитељ нам прва знања даје,
и вјечно нам у памћењу траје,
јер он нам је, уз корисне „муке“,
уградио темеље науке.
Кад с мислима у прошлост полетим,
и радо се, учитеља сјетим,
емоција душу ми опрхва,
јер он, слова научи ме прва.
У вртлогу животнога сопства,
и у току цијелога школства,
за напредак друштва и државе,
главни поса`, учитељи праве.
Зато молим власти отаџбине,
да се више о њима побрине,
и да боље учитеље плаћа,
то се друштву вишеструко враћа,
за рад` добра, напретка и мира,
нек најбоље учитеље бира!
БОГ, ЧОВЈЕК И КАМЕН
Боже један, чудне ли структуре,
ђе све камен, људи не потуре,
а он тврд је, те им вјечно траје,
и за проток времена не хаје.
Широм нашег познатог свијета,
човјек, камен на камен је мета`,
тврдоћа му његова не смета,
да уз помоћ руку и глијета,
он, сазида многа здања света.
Идолима клешу споменике,
за Богове праве жртвенике,
па друмове, мостове, тврђаве,
манастире, куће и уставе,
и арене за своје прославе,
све то људи, од камена праве.
Једном давно, на Синајској гори,
Бог се драги пред човјеком створи,
на врх сами од каменог виса,
запов`јести за људе написа.
Уреза их на каменој плочи,
па је тада Мојсију предочи,
и указа: „Да се Божја слуша“,
само тако спашава се душа,
од сотоне, која људе куша.
Петроварадин, на Васкрс, 2014 љета Господњег
ПАОРСКА РУКА
„Најслађа је храна она, коју си сам створио.“
Мохамед
Сваког дана у свануће,
док бркове своје глади,
паор гледа с трема куће,
шта ће прво да уради.
Вазда прво ватру ложи,
па кукуруз онда круни,
затим марви, он положи,
па корито водом пуни.
Воће зрело, њега зове,
а жетва се већ примиче,
да ли брати сад плодове,
ил` да жито с њиве миче.
Шетајући, њиве рубом,
нежно паор с ногом гази,
и са руком својо грубом,
од пшенице класје мази.
Летина ће добра бити,
труд ће његов да награди,
амбаре ће напунити,
биће хране за чељади.
Сваки паор прти муке,
ал` чин ради племенити,
све паорске свете руке,
зато треба позлатити.
Нови Сад, 2015 љета Господњег
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Рођен је 1964 године, у селу Мајсторовина, које се налази у њедрима источних падина планине Бјеласице, на сјеверу Црне Горе. Основну школу похађао у Равној Ријеци. Гимназију у Бијелом Пољу. Студије на Факултету техничких наука у Новом Саду. Дипломирани је инжењер машинства и Мастер је техничких наука.
Члан Удружења књижевника Србије.
Члан Друштва књижевника Војводине.
Члан Удружења песника Србије.
Члан Савеза књижевника у отаџбини и расејању.
Његове пјесме су, преведене и објављене на руском, немачком, енглеском, кинеском и бугарском језику, заступљене у бројним антологијама и зборницима.
Награђиван је више пута на пјесничким конкурсима.
Љубитељ је планина, ријека, борова и орлова.
********************************************
Објављена књижевна дјела:
1. 2014 године, збирку пјесама „Човјек, Бог и камен „
2. 2016 године, збирку пјесама „На крилима орла“
3. 2019 године, пјеснички еп „Писмо цару“
4. 2020 године, збирку пјесама „На стијени сурог орла“
5. 2021 године, збирку љубавне поезије „Ватра у срцу“
Љубиша Ж.
Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ,
живи и ствара у Новом Саду.
Петроварадин,
ул. Тунислава Пауновића 5А
Број моб: +381
60 4300500; (Фиксни бр. тел: 021/450544)
Е мail:
vojinovicljubisa@yahoo.com
