Живјети на било којем мјесту на свијету, тражи да се бирају пријатељи стране и дресови, да се траже себи слични. Ако, на примјер, не желите да будете дио нечијега космоса осим својега. Онда сте у процијепу. Између игнорисања и нападања или у бољем случају да се на вас гледа са подозрењем. Иако никоме не желите ни зло, нити забадате нос у његове ствари. Само искажете свој став. Нијесам се бавио туђим ставовима, искрено није ме ни брига. Гдје је био, шта је радио? Занесен собом и себи важним стварима. Само сам очекивао, да ме оставе на миру и баш ништа више. Своје пројекције и жеље, бранили су као „моја“ права. Извјесног господина никада нијесам гласао. Послије избора, редовно се обраћао реченицом, да ће бити предсједник и нама који га нијесмо, и онима који га јесу гласали. Те да ће подједнако „бринути“ о нама. Мислим да није лагао. Добијали смо деценијама старатеља којега нијесмо жељели, а он триповао да га силно волимо. Били су неки избори некада, који су што се мене тиче били бирање између ничега и баш ничега. Гледао сам на све у вези њих, као на позоришну представу. Свако је за свој тим одабрао глумце и улоге које ће играти. Изабрао је страну са које ће глумци улазити на бину. Ништа више и ништа озбиљније. Можда је ту и био понеки убијеђени присталица онога што се продавало, мада га ја нијесам препознао. Онда су дошла времена када се заиста одлучивало о животу и будућности. Али и тај игроказ су играли они исти глумци. Из прошлих представа остали су на њима шињели, маске, старе хаљине са викторијанских дворских забава. И са истом неувјерљивошћу продавали нову реалност. Купили смо њихову причу, не зато што је била добра и што нам је легла на срце већ зато што друге није било. Сада нам опет продају неке нове магле и обмане, без бриге купићемо ми и њих. Само да дочекамо да се путујући циркус спакује и оде а нас остави да живимо своје животе и своје проблеме. Уобичајено је овакав осврт, започети цитатом из светога писма. Можда старом кинеском или јеврејском пословицом. Ниједно од тога не познајем наизуст, а мрзи ме да „копам“ по интернету. „Велика“ хапшења ових дана, оптужбе. Моралисања на сваку страну. Не могу се отворити новине, а да вам нека афера не падне на ногу. У мојем окружењу, непријатељи државе множе се брже од вируса. Некакве службе прислушкују, некакве издајнике. Издајници као издајници, издају све. Чаршија суди, одређује казне. Повезују се неповезиве ствари. Великани израњају из прашњавих књига и зборника. Свако ко држи до себе труди се да буде оригиналан, да нађе егзотичну причу из давнина. Да са њоме што боље поентира. Ваде се из историјских читанки бркајлије из осамнаестога и деветнаестога вијека. Лијепе се за њих изјаве од прекјуче. Пуцају лапсуси, на сваку страну. Увреда и пљувања од јутра до мрака. Нема граница, ни мјере. Као да је негдје пукла брана и „све“ кренуло бујицом. Има ли игдје ико да угаси струју, да одахнемо мало. Сензација смјењује сензацију, интернет гори, цуре информације. Израњају слике, разговори. Дуго скриване тајне. Никад објављени разговори, некада важних људи. Маскировка ради пуном паром, чија не знамо. Сазнаћемо, само касно. Битне информације су сакривене у хиљадама тона дезинформација. Мобилишу се одани кадрови, ломе се печати на тајним депешама. Заузимају позиције. Режисер даје последње сугестије статистима, главне роле већ све на памет знају, инспицијенти се наливају јаким кафама. Да буду спремни ако се појави потреба. Већ креће музика, још је тиха. Заљуља се завјеса, онда се умири. Свијетла у сали се полако пригушују. У публици мук... Кабаре, чудна страна ријеч. Питао сам некога кад сам био мали. Шта је то кабаре? Објашњење ћу вам пренијети онако како сам га ја тада запамтио. Е па то ти је позориште, а опет није. Кабаре ти је живот а није. А није да није. Рече да је и живот некад кабаре, а кабаре живот. Ништа га ја нијесам разумио. Доцније млад горштак, жељан знања, између два бурека, чух за перформанс. Е тога објашњења се не могу сјетити, јер је бурек био одличан. Зато су ми и култура, и образовање остали фалични и препуни рупа. Ко би рекао да бурек, може уништити такав таленат. Отворио сам новине јутрос, наравно старе. Боље су од нових. Добро, добро објаснићу. Као прво, џабе су, оно што пише у њима могу провјерити. Јели било, због чега није итд. Буљим у прву страну, у наслове, па у датум. Онда пођем до огледала. Чисто да утврдим чињенице. Онда сам у фиоци тражио карту СФРЈ, да провјерим један напис. Не заврших посао, тај дио карте недостаје. Враћам се новинама, спортска страна. Брз преглед. Следећи пут када их отворим, ваљда ће бити нешто ново. Биле би садржајније да је у њима био замотан бурек. На дневнику „перформанс“, предсједник нечега, хвата рукама по ваздуху. Очи му се цакле док злослутно шкљоца маказама и прилази врпци. Публика гута пљувачку, не дише. Узбуђење прелази горњу тачку, реско шкљоц. Оте се уздах из масе, неко паде. Закопчава и друго дугме на капуту, погледа у земљу трен, само трен. Онда сузи очима и погледа у даљину, благо издигнуте доње вилице. Увјежбаном руком потражи микрофон, а десет руку крену да му помогне у томе напору. Једва примјетно им климну. Затвори полуотворена уста, стеже зубе и микрофон, осврну се прво лијево па десно и изнемоглом пуку измами аплауз. Аплауз и скандирање не стаје. Он! Предсједник прво гледа у ципеле. А онда се замисли. Вјероватно у брзини заборавили му рећи име села. И каква се то важна ствар рјешава. Опет ће морати да импровизује, зна он то, научио је. Проклети аматери, помисли. Мора све сам. Поче узвиком, аплауз га прекиде, покуша поново, аплауз и овације још јаче. Слика се замијени, на екрану водитељка крајичком марамице брише сузе и јеца.Перформанс или кабаре, одлучите сами. Резултати избора само што нијесу. Нервозно се шета по соби. Још само овај пут послије ћемо лако. Како сам се ослонио на ове неспособне ликове. Мени дјелују покварено, поготово онај бивши министар. Скреће очи када ме гледа, нањушио крај. Кваран је до сржи, већ је он договорио издају. Удахну мокар, прохладан ваздух. Само још овај пут. Блага грозница га стресе. Све за народ, ј... ме народ. Даш му све а он обијесан. Хоће сам да одлучује о себи. А купа се једанпут мјесечно, хоће демократију. Унук козе и камена, хоће демократију. Не зна да демократија кошта. Не примају нас по свијету на лијепе очи. Све се то брајко, плаћа. Колико смо битангама у одијелима дали пара, брдо, само да се удостоје да дођу у ову рупу. Сад су на њиховој страни, фино су друштво нашли. Таман као и они што су. Само још... телефон зазвони, како, још је рано. Рекао сам да ме не зову за сваку глупост. Са друге стране пријатељски глас, без бриге водимо. Урадили смо на терену све. Обрадова га глас, мало после, зебња се увуче у њега. Шта ако и овај ради за ове издајнике. То све треба у затвор, за издају, па ако и није, 'оће. Чим му се пружи прилика. Издавало је то одувијек, бар два три краља, комунисте. И мене ће. Издајник до издајника, чим осјети крај и паре. За паре издали би све. А ја нашао да се за њих борим. Вријеме одмиче, у некоме од штабова прослава, само што није почела. Ватромети се пале. У дубокој кожној фотељи, сједи загледан у радијатор, бивши... мрак осваја просторију, само се чује једнолично и једва чујно „само још овај пут“.