Миладин Зечевић: Само да буде довољно времена
Пуно сам чекао, али успјешно. Гледао сам наоколо, елита. У углу заједничке просторије неки нобеловац. Велики фински револуционар, подигнуте ноге на столицу, ватрено говори. Иза мене, они са Wall street-a, изговарају чаробне формуле за економски развој. Пјесник, талента немјерљиво мањег од мојега, рецитује. Умне главе, једна до друге. Сијасет писаца, политичара са визијом. Војсковођа, љекара и тек понеки Апостол. Новинари извјештавају за своје редакције. Дође чувар и поведе ме. Соба широка, бијела. На прозору решетке, о безбједности мојој мора се водити рачуна. Немам пуно времена, зато одмах затражих папир и оловку, штафелај, боје.Затражих и глину. Донесоше ми исписан роковник али не и оловку, кажу опасна је. Имају право. На вратима стаклен прозор, осмјехнух се. Биће ту мјеста. Брзо устајем, дахом га замаглим и почнем прстом. Рекох да немам времена. Прво сам сређивао своју огромну поезију, стихове. Започех љубавним пјесмама упућеним свима лијепим женама. Свима које сам ја волио и које су вољеле мене. Прво оне намијењене Анама, затим на ред абецедом, оне намијењене Селенама, јесте ли примијетили колико на свијету има Селена. Затим оне посвећене Маријама и тако редом. Нијесам примјећивао кад је дан а кад ноћ. Писао сам у сну, жмурећи. Настављао на истоме мјесту. Написао сам на стотине романа. Истинитих, ратних о догађајима у којима сам и сам учествовао. Писао сам исправке туђих, опомињао на њихове грешке. На групној терапији љекар, фини човјек, љубитељ поезије, похвали ме. Пријало ми је.
Није ми фалило тема, не дај боже. Ни времена, гдје га има више од луднице. Чак тако квалитетног времена, као у лудницама и нема, што да се лажемо?
Написао сам бар три-четири потпуно различите историје свијета, све потпуно различите једна од друге, а све потпуно тачне. Написао сам родослове за сва створења на земљи и жива, и она из прича, и за све људе на земљи. За оне рођене и оне који се нијесу родили и за њихову дјецу, зашто да ако се некад роде питају чији су? Овако од тога и тога... За љубитеље клађења, све резултате до краја свијета. Записао сам све моје чаробне љекове, са умирањем је завршено. Ко је уграбио и умро, умро је, више неће. А у лудници тишина, мир, милина. Види се, не може ту свако ни да дође, елита. Само да топлим дахом започнем нову страну пa ме ето назад, да вам нешто лијепо испричам....
Неко је већ потегао везе, руке су ми на леђима. Не могу писати прстом на стаклу. Зато пишем погледом по бијелом зиду изнад себе. Још боље и љепше, свиђа се и љекару. Само да буде довољно времена.....