Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Трагична и горка искуства, која је крајем двадесетог и почетком двадесет првог вијека доживио српски народ, судбински га опомињу да обнови и пробуди историјско памћење које ће му помоћи да се чвршће уједини у народну цјелину, цивилизацијски превазиђе досадашње заблуде и илузије, а посебно међусобне кобне подјеле и свађе и да на истинским светосавским темељима отаџбинског родољубља гради своју будућност, достојну историјског народа.
Славна и мученичка историја српског народа је у многим аспектима сама по себи мит, и њено додатно величање или омаловажавање, без обзира на мотиве, наноси несагледиву штету српском народу. Као и сви народи свијета, и Срби имају мана које су по много чему специфичне и, нажалост, могу бити погубне. Њихово отклањање и превазилажење, на узлазној траси историје, услов је не само даљег напретка српског народа, него и његовог опстанка као историјског народа. За српски народ, међутим, као да важи она цинична Хегелова опаска, да једино што се из историје може научити јесте то да се из ње не може ништа научити. Историја је, ипак, најбоља учитељица живота, од које поготово српски народ има шта да научи и чиме да се поноси.
Најновија искуства су управо непобитно потврдила да је све што смо градили мимо темеља Светосавља пропало и нестало.
Догађаји при крају 20. и почетком 21. вијека показали су да је стварање заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославија) и прихватањем комунистичке идеологије највеће политичке заблуде и грешке српског народа, које су за њега биле готово погубне, посебно на духовном и културном плану и чије негативне посљедице ће српски народ још дуго осијећати.
Краљевина Срба, Хрвата и Словеница СХС у коју државност уносе само Србија и Црна Гора, створена је 1. децембра 1918. Већ сутрадан (2. децембра 1918.) у Италији је формирана хрватска екстремна националистичка и терористичка организација (касније названа УСТАШЕ) чији циљ је био да се свим средствима бори против заједничке државе Краљевине СХС и стварање независне државе Хрватске. Она је од самог оснивања, уз подршку страног фактора и сецесиониста унутар Југославије, предузимала разне активности: дипломатске, политичке, суберзивне а најчешће екстремно терористичке при чему јој је мета био искључиво српски народ и држава. Наводимо само неке терористичке активности ове екстремно националистичке организације: саучешништво у убиству краља Александра Карађорђевића у Марсеју, Француска 1934, стварање независне државе Хрватске (НДХ) 1941, у којој су почињени људском уму незамисливи злочини над српским живљем (убијање из страсти), највећем логору смрти Јасеновцу, бацање у јаме безданке српског живља, убијање дјеце, жена, стараца, свирепо клање на кућном прагу и сл.
Такву активност они су крунисали 1991. на челу са доктором Фрањом Туђманом (бившим генералом ЈНА) стварањем независне државе Хрватске. У току грађанског-етничког и вјерског рата на просторима бивше СФРЈ најекстремнији припадници те усташке организације били су у најужем руководству (Гојко Сушак), др Фрање Туђмана који је уз помоћ Њемачке и Аустрије успио да оствари „тисућуљетни сан“ Хрвата о стварању своје независне државе. Сабор Хрватске је 21. фебруара 1991. прогласио раздруживање са СФРЈ и 25. јуна 1991. створио независну Републику Хрватску.
Такође, у децембру 1918. и Албанци са Косова и Метохије у Скадру организују „Комитет за народну одбрану Косова“ са циљем изазивања оружаних сукоба на Косову како би на тај начин изазвали међународну интервенцију. Сједиште ове терористичке организације једно вријеме било је у Бечу, одакле је тајно подстицана и хушкана против Срба од стране аустро-угарских и њемачких екстремних елемената.
Као и усташка организација и ова албанска екстремна националистичка организција предузимала је све облике борбе од политичких дипломатских и посебно терористичких за отцепљење од Југославије и стварање независне државе Косове, односно „Велике Албаније“. Та организација је 1920. убила Есад Пашу бившег албанског министра војске и познатог саговорника сарадње Албаније са Србијом. Дизала је разне побуне Албанаца на Космету од којих су многе прерасле у прави рат против нове државе. У неколико наврата протјеривано је српско становништво са Космета, вршена невиђена звјерства над Србима, посебно у току Другог свјетског рата. Након Другог свјетског рата стално су вршени разни притисци на Србе на Космету, подстицању и толерисање од југословенских комуниста, односно комунистичких власти, које чак нијесу дозволиле да се дио српског ставништва протјеран са Косова за вријеме Другог свјетског рата врати на своја вјековна огњишта.
У социјалистичкој Југославији и поред огромне економске помоћи која је пружана Космету периодично су избијале разне демонстрације, односно побуне (1944/45, 1956, 1968, 1981, 1989, 1990) и захтјеви најприје за републиком, а потом за отцјепљењем Космета из састава Србије. Агресијом НАТО на СР Југославију и потпомагањем Ослободилачке војске Косова (ОВК) најекстремније терористичке организације у Европи од стране НАТО, најприје је Резолуцијом СБ ОУН 1244 од 10.06.1999. године територија Косова и Метохије стављена под међународни протекторат са којег је протерано преко 200.000 Срба. А 2004. терористичко албанско руководсво на челу са Хашимом Тачијем противно Уставу СРЈ и Резолуцији 1244 прогласило је независну Републику Косово.
Стварањем заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, престала је да постоји, славом овјенчана и широм свијета прослављена, српска војска. Створена је „нова заједничка војска”, која је у свом саставу имала скоро половину бивших аустроугарских часника (официра) – Хрвата и Словенаца – дотадашњих непријатеља и љутих противника Срба. У ту војску је ушло 2.500 таквих официра (Хрвата и Словенаца), које је краљ Александар Карађорђевић наградио чиновима вишим од оних које су имали у аустроугарској војсци, да би на тај начин били лојалнији новој држави.
Елитни и прослављени српски официри и генерали масовно су пензионисани да би се направило мјесто за те нове официре (часнике). „Српски официри и генерали били су у правом смислу те ријечи елита српског народа. Наиме, 99 посто српских официра и генерала били су грађанског поријекла, мада је у то вријеме у Србији сељачко становништво чинило 85 посто. Уз то, сви су српски официри и генерали били школовани, са завршеном вишом школом Војне академије и Генералштабном припремом (4+2+2 године). Официри Хрвати и Словенци су већином имали само трупне кадетске школе које су трајале двије године. ”
У историји није забиљежен такав случај стварања заједничке војске од непријатељски супротстављених страна током рата. Повељом са мировне конференције у Паризу био је забрањен пријем у службу официра из земаља непријатељских војски поражених у Првом свјетском рату. Краљ Александар Карађорђевић је не само прекршио повељу, него још и наградио дојучерашње непријатељске официре. Велики број елитних српских официра у том периоду извршио је самоубиство. Према изворима које је педантно прикупио пуковник Трипо Вучинић: „...у српској војсци је од 1914. до 1918. године погинуло 98 Хрвата и 93 Словенца који су били добровољци.”
Хрватски официри умјесто да бране Југославију којој су се заклели на вјерност, бјеже у Хрватску и стављају се на располагање др Анти Павелићу и понову полажу заклетву вјерности Независној Држави Хрватској. Том приликом у војску НДХ (усташе и домобрани) пребјегло је: „31 генерал, 220 пуковника, 240 потпуковника, 250 мајора, 1.015 капетана, 417 поручника, и.т.д. Укупно је пребјегло 3.300 генерала, официра и подофицира Хрвата”.
Иста ситуација поновила се 1945. године као и 1990/1991. године.
Обнављањем Југославије 1945. године и прихватањем комунистичке идеологије додатно је нанесена штета српском народу. Поред физичког страдања и губљења својих етничких територија, српски народ је доживио и својеврсни духовни геноцид. „Српски народ који је у Другом свјетском рату поднио највећи терет ослободилачке борбе против фашистичког окупатора и усташа, послије рата је био потпуно национално дезорјентисан и разбијен. Прихватањем комунистичке идеологије, Срби су били принуђени да забораве своју прошлост, одрекну се славних страница своје историје, да се постиде својих побједа на Церу и Колубари, Косовског Завјета и Светосавља. Српска прошлост од Светога Саве, кнеза Лазара до модерних српских кнежева, краљева и војвода, проглашавана је национализмом, поповштином, мрачним православљем и унитаризмом.” Чињени су и покушаји да се потпуно затру наши корјени и идентитет. Створене су нове синтетичке нације (црногорска, муслиманска – бошњачка, македонска), које ће живјети од мржње према Србима као хегемонистима. Једно вријеме у бившој СФРЈ било је уносно инсистирати на „српском национализму и шовинизму“. Било каква расправа о српској националној култури и нашој духовној оријентацији, унапријед је проглашавана реакционарним национализмом. Све што је било критички расположено према Српству јавно је подржавано од стране комуниста на власти, чак и награђивано.
Платформа за овакво дјеловање према српском народу, његовој култури и историји дата је у „Актуелном програму“ најважнијем документу Четвртог конгреса КПЈ одржаног 1928. године у Дрездену. У њему се истиче да комунисти помажу борбу потлачених народа за ослобођење од Српске окупације:
„Комунисти отворено позивају све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову и ВМРО у Македонији, на прогон српског окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова. На крају документа комунисти позивају све потлачене народе, не Србе, да одбију служење војног рока изван свог завичаја“
Након овога југословенски комунисти (међу којима су претежно били Срби) су отворено подржали све терористичке акције усташа, албанских терориста и осталих екстремно националистичких и терористичких организација које су биле усмјерене на разбијање Југославије. Тако су са одушевљењем поздравили усташки напад предвођен Андријом Артуковићем на жандармеријску станицу у селу Брушани, код Госпића. Тим поводом КПЈ се огласила преко свог листа „ПрПролетер“ у број 28, гдје је објављен текст под насловом: „Усташки покрет у хрватским крајевима“, у којем је поред осталог писало: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет помогне, организује и предводи“
Одлуке Четвртог конгреса из Дрездена дуго су сакриване од српске јавности, касније су нажалост, неки комунисти српске националности чак и правдали наведене одлуке. Многи ортодоксни комунисти и данас тврде да су одлуке Четвртог конгреса КПЈ 1928. касније од стране КПЈ поништене и одбачене, што је ноторна лаж. У питању су комунисти који су сав свој иметак, звања и положаје стекли на крвавој комунистичкој идеологији.
Послије Другог свјетског рата у Југословенску армију (ЈА) је примљено 2.000 официра, генерала – домобрана и усташа. Међу њима су били бивши аустроугарски и НДХ часници (официри), који су у НДХ имали високе положаје у војсци. Тако су у ЈА (ЈНА) примљени В. Клишанић, начелник штаба дивизије у НДХ; П. Томац, И. Божић, Ф. Пирц – команданти корпуса у НДХ, и други.
„Пред избијање грађанског рата 1990./1991. у ЈНА је било око 17.000 (31%) официра Хрвата и Словенаца. Од тога су готово сви (99,2%), прешли у војску Хрватске и војску Словеније. У ЈНА је остало само неколико Хрвата и Словенаца, углавном оних чије су жене биле Српкиње или су у Србији или Црној Гори имали некретнине.”
Дефинитивним распадом Југославије највише је био оштећен српски народ, који ће последице распада те државе још дуго трпјети. Савезна Република Југославија је фебруара 2003. године укинута и преименована у државну заједницу Србија и Црна Гора. Тијесном одлуком већине грађана Црна Гора је 2006. године прогласила независност.
Тако је Република Србија, послије 88 година, поново постала самостална држава са још недефинисаним државним границама, ван којих живи преко два милиона Срба у сусједним републикама и три милиона Срба диљем свијета. Из бивше републике СФРЈ, Хрватске, протјерано je више од 250.000 Срба а са Космета око 200.000 Срба. Међународна заједница до данас није предузела адекватне мјере да се тај злочин против човјечности и његови виновници процесуирају и казне, чиме је међународно-правно озакоњено највеће етничко чишћење вијека.
У току своје историје српски народ је више него иједан надор у свијету (поред руског и јеврејског) био изложен нападима Западних и осталих империјалних сила које су настојале да га покоре и униште.
У борби за голи опстанак, слободу, своју државу, очување свог духовног и културног идентитета, а у појединим периодима историје и за одбрану универзалних вриједности људске цивилизације – српски народ је поднио највеће жртве у односу на све друге народе у досадашњој историји човјечанства. Биланс страдања и жртвовања српског народа за наведене вриједности је страшан.
Преживио је двије голготе из којих је васкрснуо попут феникс птице, успио да се биолоошки обнови и изнова ствара своју државност на својим домицилним просторима. Ради терора и зулума који су над њим вршени, три пута је био принуђен да напушта своје историјски етничке просторе и насељава се у разним дјеловима свијета. Поново се дјелимично враћао и уз архетипску виолентност успио да сачува већину својих етничких простора, сачува и обнови своју државност. Тиме је показао да је неуништив као народ и да Србија не умире ни својом смрћу. Она је одлазила из себе, а враћала се побједнички овјенчана славом.
(„Нико не зна шта су муке тешке,
Док не пређе Албанију пјешке“)
Према свјежем сјећању само у Првом свјетском рату Србија је изгубила 28% мушког становништва и претрпјела немјерљиве материјалне штете и разарање. Након 1918. у Србији је било преко пет стотина хиљада дјеце сирочади без оба родитеља, а преко милион дјеце сирочади без једног родитеља. Податак који сам по себи изазива језу. Ако овоме додамо страдања за вријеме Другог свјетског рата, деведесетих година за вријеме одбрамбено отадџбинских ратова и за вријеме војне агресије НАТО на СРЈ и српски народ, која превазилазе страдања и патње из Првог светског рата није потребан никакав коментар пред чињеницама од којих стаје дах. Српски народ је једини народ у свијету чија гробља, бројчано (у преко 40 земаља свијета) и површински су већа од површине његових насељених места.
Агресија на српски народ и његову државност наставља се и данас свим средствима „меке моћи“ од стране западних земаља и неких сусједа из региона.
По устаљеним геополитичким стереотипима Србија и српски народ се и даље виде као реметилачки фактор на Балкану, фалсификује се његова историја, присваја језик и културна баштина, отимају дјелови територије итд. У јеку оркестриране русофобије на Западу се шири и подгријава србофобија као рукавац русофобије. Срби се доживљавају као мали Руси на Западном Балкану, а Србија се сматра тројанским коњем Руске Федерације.
Посебно забрињва србофобија која се шири у неким бившим републикама СФРЈ и региону уопште. У појединим републикама србофобија је попиримола метастазирану фазу и претворила се у расистичку мржњу несхватљиву здравом уму. Конвертитска србомржња води се из страсти и најнижих побуда. У неким аспектима превазилази пропаганду и патолошку мржњу ширену деведесетих година и за вријеме НАТО агресије. Србофобија и србомржња су сурова политичка реалност коју ваља схватити крајње озбиљно као трајну појаву.
Упоредо са србофобијом и патолошком србомржњом споља, србофобија се опасно шири унутар саме Србије, посебно у једном дијелу политичке и интелектуалне елите која се недовољно свијесна такве улоге у овој кризној ситуацији за српски народ налази на издајничком задатку уништења српског народа, српске културе и српске државе. Медијски простор у Србији олако је препуштен агресивним аутошовинистима, ренегатима, новокомпонованим конвертитима, псеудо историчарима и новоромантичарима који отворено блате свој народ, исмијавају патриотизам и љубав према свом народу и његовој историји, некритички величајући западни неолибералистички систем вриједности.
Псеудоисторичари (квазиисторичари) и новоромантичари глорификујући и прекрајајући српску историју, такође, наносе велику штету и срамоту српском народу афирмишући наздравичарски и вашарски патриотизам. Њихове гротекстне и ненаучне теорије аргументовано су разобличили наши угледни и афирмисани професори др Радивој Радић, др Чедомир Антић, др Љубиша Деспотовић… вративши углед науци и струци а тиме и српској историографији.
У оваквим околностима животно је важно извући реалне поуке из властите историје и благовремено предузимати адекватне мјере да нам се поново не би дешавале националне трагедије и грешке.
Приротетно је потребно цивилизацијски превазилазити кобне подјеле, међусобне сукобе и свађе. Одлучно одбацити све досадашње заблуде и илузије, идеолошко политичко експериментисање и на провјереним темељима светосавља као свевременској идеји и пракси градити своју будућност достојну историјског народа.
Као отац наше духовности и наш први архиепископ Свети Сава нам је почетком тринаестог вијека, послије вишевјековног лутања и хаоса, зацртао путању и дао идеју која ће нас водити и сачувати од свих изненађења.
Свети Сава је имао визију Србије за сва времена. Он нам је трасирао и културну баштину и научио нас да је наше само оно што смо створили властитим радом и одбранили сопственом снагом. Духовни видици и отворене границе ума оно је зашто се залагао Свети Сава и оставио нам у аманет.
Светосавље је надубљи темељ нашег историсјког трајања и везивна нит постојања која нас је држала на окупу и онда када нам је биолошки опстанак долазио у питање.
Назад светосављу.
Београд, 2024.