Гледајући ме како растем и бивам све причљивији, отац се трудио да снизи мој темперамент, па ме је подучавао: „Понекад је најмоћнија ствар коју имаш да кажеш, да не кажеш - ништа“! Истовремено је, и са друге стране, чинио све да не одем у другу крајност и не постанем ћутолог, какви су га окруживали од комшилука до радног места, па све до јавног живота, где су најпаметнији испадали они, који су о свему - ћутали. Зато ме је подучавао: „Немој гасити своје светло само зато што другоме иде у очи“!
У тренутку ми је засијала нада у очима!
Пратећи у пролеће 2020.г. све срб(п)ске литије по Црној Гори, понадао сам се да долазе дани, када ће Срби широм отворити очи и уши и јасно и гласно изговорити не само шта неће, већ и - шта желе, шта хоће и шта могу! Да се враћају у свесрб(п)ски ТРОСВЕТ! Научио сам да читам поруке на фејсбуку и, 21. августа 2020.г. послао Црногорцима следећу поруку поводом надолазећих избора:
„Ко је Србин и срб(п)скога рода, а не изашао на изборе, ведрим срцем за србство да гласа, дедови му из гроба утекли, синови му веру променили, а кћери му у змијарник дошле, своје мајке у њему затекле“!
Нисам био задовољан поруком-клетвом само овако патриотске садржине, па сам покушао да мало саветујем:
„Срби и Србкиње, ослободимо се духовне одметнутости од Свете Тројице и вратимо се, уз Божју помоћ, србским тросуначним небесима са којих нас благосиљају Свети Сава, Његош и Карађорђе“!
Нисам могао да останем по страни у предизборној кампањи кроз коју су пролазили Срби у Црној Гори. Слао сам им безбројне поруке и позиве да сви изађу на биралишта. Желео сам да избију страх из својих глава, јер ништа човека не чини несрећнијим, него страх!
Један од позива је гласио:
„Срби и Србкиње, разумите једном: Монтенегрини, Северни Македонци, Бошњаци, већина Хрвата су празан балон! Одређују својим дедовима шта су и ко су били“!
А онда сам „саветовао“:
„Сваки Црногорац и Црногорка морају да погледају и виде себе у огледалу, па ако угледају унука деде свога, знаће шта им ваља чинити“!
Тиштало ме у грудима, као да сам се нечега плашио! Писах:
„Црногорци и Црногорке, задњи је час да крстове са дедовских споменика вратите у своја срца и разгорите његошевске, србске ватре! Црногорци и Црногорке, задњи је час да, између вас из Црне Горе и нас из Србије, опет стоји само и увек и заувек - Његош“!
Своја упозорења сам оправдавао:
„Границу између Срба и Црногораца исписао је и уписао је Његош, а та граница спаја две половине срца у једно, једино и јединствено србско срце“!
Позивао сам се на историју:
„У јеку најљуће битке на Мојковцу, сердар Јанку Вукотићу дотрчава усплахирени млади војник: „Сердар Јанко, немам више муниције“! „А имаш ли кундак на пушци“, смирен је сердар?! „Имам“! Сердар га потапша: „Богоме си, Србине, наоружан до зуба“!
Позивао сам у помоћ и песму и поезију:
„На Ловћену Његош спава, најмудрија срб(п)ска глава! Његош спава изван сваког зла, да би ми били бољи људи и бољи Срби“!
А онда сам хтео да будем јасан:
„Власт комуниста је вир, настао из ватиканског хира да се Православни Срби разбију национално и духовно и постану Монтенегрини, Северни Маћедонци, Бошњаци, већина Хрвата и многи други, који временом постају вештачке вилице у чељустима сатане! У комунистичкој држави је само криминал био организован, све остало је било спонтано“!
Те вечери сам се тешко докотрљао до сна! Устајао сам, пио воду, седео на кревету! Немиран у души, не верујући Србима у Црној Гори да ће сви бити на једној, србској страни! Освануо је уторак, 25. август и ја сам послао позив путем „друштвених мрежа“:
„Црногорци, ово је време, као уочи Видовдана 1389.г., као уочи 6. априла 1941.г., као уочи 24. марта 1999.г.! Хоћемо ли „с Вером у Бога“ или ћемо „носим капу са три рога и ратујем против Бога“? Хоћемо ли бити унуци или ћемо унуке разунучити“!
Није прошло ни пола сата, а ја сам додао:
„Не можемо се сачувати од смрти, али можемо од незаборава! Данас немамо Лазара, Обилића, Карађорђа, Милоша, Петра и Александра Првог Карађорђевића, Чича Дражу! Али, имамо њихову оставштину, знање и равнање: „АКО НИСТЕ УНУЦИ, НЕ ЗАСЛУЖУЈЕТЕ УНУКЕ“!
И сетих се приче из својих романа, па расух и ову причу „по друштвеним мрежамљ“:
„У пролеће 1912.г. британски амбасадор је питао регента Александра Првог Карађорђевића: „Ваше Височанство, нама се чини да сте ви већ прелетели Звечан“?! Регент је, уз смешак, одговорио: „Прелетели смо га одавно и гледамо где да се спустимо“! Литијама „Не дамо светиње“ прелетели смо Ловћен и треба да се спустимо у Цетињску Митрополију! Из ње се Црна Гора гледа и види са небеских висина из очију Светог Саве“!
И, на крају, додадох савет-истину:
„Нису сви Срби Црногорци, али су сви Црногорци - Срби! Сведоци су Свети Сава, Василије Острошки и Његош! Сведочење је положило све судове историје! А Мило је кисело дрво, има горке листове, црвљиво грање и отровне плодове“!
Црна Гора Мила Ђукановића! Човек је био Србин, као комуниста! Данас је криптокомуниста! Темељни конвертит! Дериват компартије! Извршитељ идеје о брисању срб(п)ске Црне Горе! Говори туђим речима! Задатак му је да уништи Срб(п)ску Православну цркву у Црној Гопри!
Да изврши истрагу предака!
Да Његоша, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког избрише из „Црногораца“! У двадесетом веку се рађала идеја о две срб(п)ске нације: србијанске и црногорске! Милу Ђукановићу то не пада на памет! Он има двадесет четири посто нациопналних мањина, које ће увек гласати против срб(п)ства! А националне мањине једва чекају да гласају да Срба нема, да их никада и није било под Ловћеном, Цетињем или Подгорицом!
Појешће јорган, када буде умирао! МИЛО ЋЕ ЗВАТИ СРБ(П)СКОГ СВЕШТЕНИКА ДА ГА ИСПРАТИ У БОЉИ СВЕТ!
У недељу, 30. августа, на дан избора, а дан је био врео, препун сунца и врућине, послао сам поруке Црној Гори, алудирајући на тропску врућину у Србији и наду у сутрашњу кишу:
„Нека падне да освежи“!
Последње сам написао:
„Господе, покажи нам пут“, молимо му се! Бог нам га не показује, већ нам оставља СЛОБОДУ да сами изаберемо пут! Црногорци, пут у СЛОБОДУ ће вам се указати, ако гласачки листић намените србској СЛОБОДИ“!
И тако, са осећајем у души да је Црна Гора испилиште срб(п)ско, како сам знао, могао и умео, борио сам се за његошевску Црну Гору, увек носећи у себи само једну жељу: да Црна Гора повуче признање да су јужна Рашка, Косово поље и Метохија шиптарска земља!
Мило је изгубио! Кажу! Мени мало нелагодно од те „истине“! У овом свету можеш колико хоћеш, али не можеш докле хоћеш! Живот је скуп, сви морамо некако да га платимо! Хоће ли ишта платити Мило, живи били, па видели! Његошевска Црна Гора је убијана, жива клана, недоклана! Хоће ли и када ће њене ране зацелити, не знам! Бог Зна!