У Новом Саду (2010) на Филозофском факултету одбранио је мастер рад на тему „Проблеми Србофона при учењу новогрчког језика“ и прву докторску дисертацију (2015) на тему „Рекција глагола у грчком и у српском језику: грчко-српски речник глаголске рекције“.
Другу докторску дисертацију (2021) на тему „Долонови Епигони у Хладним ратовима: шпијуни и шпијунажа у грчко-римској антици“ одбранио је на Филозофском факултету Демокритовог Универзитета Тракије у Комотини.
Тренутно је последокторанд на факултету Драмских Умјетности Универзитета на Пелопонезу, гдје ће ускоро представити свој последокторски рад на тему „Војна терминологија у трагедијама Есхила, Софокла и Еурипида“.
Запослен је на Војној Академији Грчке гдје се бави се просветним радом. Служећи се арапским језиком, енглеским, руским и српским, страним кадетима предаје савремени грчки језик и старогрчку историографију. Такође, ради и на Академији Ваздухопловства Грчке гдје страним стипендистима држи часове из новогрчког језика.
Дуги низ година је спољашњи сарадник Националног центра за признавање страних високошколских исправа (нострификација универзитетских диплома из хуманитарних наука које су стечене у словенским земљама), и Генералног секретаријата за доживотно учење (сертификација грчког за добијање азила).
Активно учествује на домаћим и међународним скуповима са усменим излагањима или као члан научног – организационог скупа. У грчким и страним часописима објављује радове који се односе на старогрчку историографију, контрастивну лингвистику, компаративну књижевност.
Упркос изузетно ограниченом времену осврће се на ауторску дјелатност и преводилачки рад. Конкретније:
Издавачка кућа „Пелекан“ (Πελεκάνος) му (2005) објављује „Грчко-српски и Српско-грчки речник“ (Ελληνοσερβικό και Σερβοελληνικό Λεξικό) и (2006) „Граматику новогрчког језика: Теорија и Примери“ (Γραμματική της Νεοελληνικής γλώσσας: Θεωρία και Παραδείγματα).
Захваљујући издаваштву „Принта – Токови“ (Printa – Ροές) читалачкој публици представља (2008) надахнуту колекцију „Коначна Бесконачност“ (Το τέλος της αιωνιότητας) бањалучке пјесникиње Станиславе Гавриловић.
Прихватио је (2013) почасни предлог загребачке издавачке куће „Школска књига“ и покојне другарице Кораљке Црнковић да рецензира први „Новогрчко-хрватски рјечник“ (Ελληνο-κροατικό λεξικό).
Са српског, за издавачку кућу Светог Манастира Ватопеда (Ιερά Μεγίστη Μονή Βατοπαιδίου), превео је (2020) аутобиографско дјело „Слобода у затвору“ (Ελευθερία μέσα στη Φυλακή) који је написао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован.
За „Галаксијанис“ презентује (2020) пјесничку збирку „Грчка, Свеска 2“ («Ελλάδα, Τετράδιο Β΄») Мирослава Тодоровића.
- Имате два докторска рада и трећи који ће бити ускоро одбрањен. Како бисте описали вашу мотивацију за бављењем науком и истраживањем?
- Драга Снежана, морам да признам да ме Ваше добронамерно питање изненађује на позитиван начин, јер су захтевни услови свакодневности, како на професионалном плану тако и у породичном оквиру, али и уопште психодуховна структура не пружају ми много простора за конструктивна унутрашња претраживања.
Будући да с руком на срцу нисам у стању да Вам дам јасан одговор, дозволите ми да Вам изразим скромне мисли уз наду да ћете извући сигуран закључак:
иако сам непокајани рационалиста, сматрам да је примарна мотивација за горенаведену интелектуалну делатност заснована на јединственом осећају аутентичне љубави према: (а) драгим члановима породице чија спонтана радост и узбуђујући понос делују као неисцрпна покретачка снага; (б) неким блаженим људима који су безброј пута и само великодушним поступцима доказали да се несебично брину о мени; (в) ученицима или студентима којима без обзира на језик, националност, веру или боју коже, покушавам да инспиришем непремостиву вредност поштене борбе за професионални напредак и друштвено признање;
осим тих параметара, било би у најмању руку лицемерно, да потценим очигледну чињеницу да непрестано истраживање и наизглед невољна „марљивост“ нису везани за неометано остваривање професионалних амбиција, као што и основно покривање егзистенцијалних потреба;
без сумње, каталитичког је значаја моје снажно интересовање о древногрчкој књижевности на коју сам се осврнуо „жртвујући праву страст” према математици. Ипак, неизбрисиве у времену успомене од незаборавних колега са којима сам се дружио током двогодишњих студија на Филозофском факултету у Београду, али пре свега ретка хуманост и невероватно достојанство неких породица које је тмурних 90-их за Србију Бог послао у мој живот утврдили су непоколебљиву приврженост српском језику. Усвајајући мудре савете милих особа из Београда, уписао сам постдипломске студије на Одсјеку за српски језик и лингвистику на Филозофском факултету у Новом Саду. У родном месту непоновљивог кантаутора Ђорђа Балашевића, захваљујући добродушном ставу мојих професора (које сам намного намучио, а и дан-данас их памтим с љубављу) и суштинској помоћи узорних пријатеља и брижљивих колегиница, у јулу 2015. год. одбранио сам своју прву докторску тезу (уосталом, једини сам Грк са постдипломским и докторским студијама на српском језику и лингвистици);
након тромесечне паузе на Демокритовом универзитету у Тракији, започео сам докторат из класичне филологије, што јест предмет основних студија. Идеално понашање ментора, и пре свега стална подршка коменторке искомбиновали су се хармонично са мојом јаком склоношћу ка класичној историографији;
на крају, и за постдокторско истраживање главни подстрекач је дивна коменторка која је увидела моју вероватну истраживачку спретност, неизлечиви радохолизам, али и неутаживу жеђ за свесним освајањем безвременских порука класичне Грчке.
- Који су то главни „Проблеми Србофона при учењу новогрчког језика“?
- Пре свега, и без икакве намере за ласкањем, желим да истакнем да су студенти Војне академије и академије Ваудухопловства који су пореклом из Црне Горе, али и из Босне и Херцеговине (из Српске Републике и из Федерације) заслужно цењени. Упркос томе што су веома млади, показују примерно понашање, похвалну зрелост и високе етичке стандарде; одлично су васпитани, док увек поштују своју земљу и породицу.
Објективно речено, успешно учење савременог грчког је повезано са великим потешкоћама:
(а) трајање предвиђеног програма за почетнике је само осам месеци;
(б) кадети су обавезни да користе граматичке структуре колоквијалног језика, а у исто време треба да разумеју војну терминологију која се карактерише од пуристичке подлоге;
(в) строга војна средина, напорна свакодневица домаћих студената у комбинацији са ограниченим слободним временом не доприносе успостављању међуљудских односа и, самим тим, не олакшавају спонтану комуникацију на новогрчком. Ипак, вредне колеге из бившег СФРЈ-а одушевљавају наставнике и изворне говорнике невероватном брзином савладања новоученог језика!
Са чисто лингвистичке тачке гледишта, Србофони суочавају се са озбиљним проблемима. Ради примера наводим:
(1) Правописно разликовање самогласника или двогласних самогласника који имају једнаку фонетску вредност: ει, οι, υι, ι, η, υ (изговарају се као “и”)
ει – κό – να: и – ко – на (слика, икона)
οί – κος: и – кос (дом, кућа)
υι – ός: и – os (син)
ι – ός: и – ос (вирус)
ήτ – τα: и – та (пораз)
υ – πάρ – χω: и – пар – хо (постојати)
(2) Примена граматичког рода из српског језика:
ο ήλιος (мушког рода) # сунце (средњег рода)
η θάλασσα (женског рода) # море (средњег рода)
το τυρί (средњег рода) # сир (мушког рода)
(3) Рекција глагола:
αγοράζω + Генитив или / Предлошки акузатив + Акузатив # куповати + Датив + Акузатив
ασχολούμαι με + Предлошки акузатив # бавити се + Инструментал
ελπίζω σε + Предлошки акузатив # надати се + Датив
θυμάμαι + Акузатив # сећати се + Генитив
- Веома су интригантне и занимљиве теме (шпијуни, шпијунажа у грчко-римској антици, војна терминологија у трагедијама Есхила, Софокла и Еурипида) Ваших докторских дисертација.
- Коначан избор одговарајуће теме и за три докторске тезе представља се као сјајан резултат плодне сарадње и безрезервног поштовања према менторима као истакнутим научницима и угледним универзитетским професорима:
конкретније, „новосадска“ теза са лингвистичким садржајем састављена је са једином намером да српским студентима новогрчког језика пружи користан приручник о рекцији глагола;
онда „шпијуни“ старогрчког и римског периода отелотворују се у оригиналном научном делу, након што су заменили два почетна надахнућа („Филозофске и историјске манифестације анархизма у класичној Грчкој“ и „Поређење атинског и спартанског војног палимпсеста“ );
и како се војна терминологија огледа у величанственим стиховима три великана класичне драматургије паметан је предлог менторке, пошто премошћује моје академско присуство у војним установама са полиедарским идентитетом старогрчког позоришта.
- „Преглед средстава поморске шпијунаже у Римском царству“.
Римски бродови, без обзира да ли су били ангажовани у чисто ратним операцијама или функционисали искључиво као транспортна плодна средства, називали су се naves speculatoriae (извиђачки бродови).
Најпознатије врсте таквих пловила која подједнако доприносила одбрамбеној и офанзивној шпијунажи биле су:
(i) Либурне ~ Liburnae
Када је било потребно лоцирати непријатељске бродове на отвореном мору, до изражаја су дошли маневрисање и брзина. Те карактеристике су представиле либурне које су постале распрострањене чак и у фараонском Египту под каталитичким утицајем македонске флоте. Назване су по далматинском племену Ливурна који су их користили у својим гусарским активностима.
Морфолошки либурне су ратни бродови, веслачки и једрењаци. У њиховој посебној конструкцији примећујемо два правоугаона једра, до тридесет и шест весала распоређених у један, два, а ређе три реда. Главне иновације које се односе на њихово јефтиније одржавање биле су мали мост за укрцавање (corvus) и појачана заштита од непријатељске ватре.
Имали су шиљаст прамац и крму, захваљујући чему имали су не само способност жетоког напада, већ и брзог повлачења. Такође су јасно видљиви клип и ниска висина надвођа, односно дрвена ограда од четинара које је причвршћена бакарним ексерима. Пловило је било дугачко 33 метра, широко 5 метара, депласирано до 80 тона и имало газ од 1,1 метар. Либурне са једном или две палубе примале су, укључујући посаду, до 120 људи. Били су окретни и изузетно брзи чамци чија је брзина достизала 14 чворова кад су пловили једрима, а 7 чворова веслима. Поред пажљивог праћења непријатељских снага, патролирале су римским водама чувајући их од сталне претње гусара, док су речне либурне служиле за транспорт војних јединица и стоке.
(ii) Актуарије ~ Naves actuariae
Уврштавају се у Цезарову флоту од 600 брзих веслачких пловила. Римски цар их је припремио за свој импресиван прелазак у Британију. Сведочене су и као део речне флоте током војног похода Јулија Цезара Германика (Iulius Caesar Germanicus) 16. год. н.е. Могуће је да су коришћене за транспорт робе и коња, али и за извиђачке патроле по воденим артеријама.
Сматрале су се лаким и малим бродовима. Њихова дужина је била око 21 метра, док је њихова ширина достизала 6,5 метара; газ им је био прилично низак, само 80-90 центиметара. Актуарије имале су равно дно како би се избегла могућност насукања, али и два кормила како би се постигло сидрење и од напред и отпозади, без окретања целог пловила. Њихов јарбол је често био уклоњен, причвршћен за прамчану фигуру или је носио велико троугласто једро. Имале су једра, пловиле помоћу тридесет весала која су била распоређена по петнаест на сваком боку. Будући да су веслачи радили самостално седећи на неравним површинама, постизали су одличне маневре. Оштра избочина која се користила за пробијање непријатељских бродова била је украшена трозубом, док је прамац изгледао као шкољка.
(iii) Лузорије ~ Naves lusoriae
„Плесни или разиграни бродови“ били су мала ратна пловила касноримске антике. Њихов облик је познат из археолошких налаза у близини Мајнца (Moguntiacum) и Оберстима (Vallatum).
Римски историчар Амијан Марцелин (Ammianus Marcellinus) их описује као окретне бродове (брзина им је варирала од 11 до 18 километара на сат), са плитким газом. Биле су пловила са равним дном чији је дуг био 21. метар и ширина 2,7 метара. Њихов рукохват који се стварао углавном од храстовине, имао дебљину само 5 центиметара, а није био подупрт уздужном гредом езотропа.
У њима су били кормилар, двојица управљача једрима и тридесеторица веслача. Лузорије су биле намењене патролама на рекама, јер је њихов задатак био да лоцирају и истребе непријатељске групе улогорене у близини обале. Као патролни чамци разбијали су лед како би спречавали Немце да пређу залеђену реку Мезу (Mosa).
(iv) Лембови ~ Lembi
Ради се о малим и лаким чамцима, без једара, са једним редом весала и ниским надвођем. Први пут их помиње грчки историчар Полибије (други век п.н.е) као помоћне бродове. Обично су пловили испред бојне ескадриле; њима су биле додељене патролне службе.
Конструктивно били су прамци без клипа, али са оштрим врхом који је пловљењу обезбеђивао велику брзину. Веслало их је од шеснаест до педесет веслача који су били подељени у један или два реда. Лембови су се убацивали међу непријатељске бродове како би пореметили њихов поредак, ометали тактику или сломили весла.
(v) Скафе ~ Scafae
То је још једна верзија извиђачких бродова повезаних са искрцавањем у Британију. Патролирали су Северним морем или обалом Ламанша (Енглеског канала) како би пружили правовремене информације о морским нападачима.
Римски војни писац Флавије Вегеције Ренат (Flavius Vegetius Renatus) тврди да су из разлога спољне трансформације бродови, њихова опрема, као и униформа посаде били офарбани у боју морског таласа. Британци су их звали катранираним (picati). На свакој страни је било по двадесет редова веслача.
Употребљавали су се као топовњаче или десантни бродови, иако су у Библији били наведени као средство за спасавање посаде из бродоломних трговачких пловила.
(vi) Керкури ~ Cercuri
У питању су брза пловила уског трупа. Њихово име је хеленизовани облик асирске речи qurqurru, која је указивала на врсту речног брода у Месопотамији. Кретали су се искључиво на весла. Најчешће имали су транспортну мисију, пошто су преносили храну или превозили мале војне групе. На основу грчких папируса из Египта, сазнајемо да је у њима било укупно 20 веслача.
Димензије морских керкура биле велике: имали су товарни капацитет од 225 до 450 тона, дужину од 20,6 до 50 метара, а ширину од 3,2 до 7,7 метара. Напротив, они који су пловили Нилом, такозвани „керкуроскафе», били су знатно мањи по величини, са носивости од 5 тона.
(vii) Миопарони ~ Myoparones
Сматрају се омиљеним чамцима морских разбојника, нарочито оних из Киликије. Активно присуство и динамичка улога тих пловних средстава у шпијунским мисијама наглашава се емфатично од значајних историјских догађаја. Стандардни миопарони су били широки и лаки, опремљени са једрима и двема веслачким клупама. Њихова брзина током пловидбе по плитким водама или маневрисања на отвореном мору достизала је чак и пет чворова.
- Успоставили сте контакт са неким професорима на Филолошком факултету у Никшићу. Колика је могућност да одржите неко предавање из српског-руског језика и књижевности (компаративна књижевност или лингвистика) или, пак, да одржите и неко предавње из историје древне Грчке која би била интересантната тема за Филолошки факултет?
- Без икакве жеље да Вам ласкам, Ваше добронамерно понашање ка мени је заиста дирљиво! Прошле године, захваљујући Вашој успешној интервенцији и суштинској помоћи, ступио сам у контакт са др. Весном Вукићевић, професорком руског језика на Филолошком факултету у Никшићу. Уз примерну колегијалност и ретку солидарност, професорка Вукићевић показала је позитивни став према мом предлогу о међууниверзитетској интеракцији. У ствари, скоро смо се договорили о одржавању оригиналног предавања на руском језику на почетку текуће академске године, и то на тему „Полиедарски одјек хомерских женских фигура (Хелена, Пенелопа, Андромаха, Касандра) у руској књижевности“.
Међутим, ова одлична идеја још није се остварила, јер због огранићеног времена нисам у могућности да се са дужном ученошћу и одговарајућим поштовањем фокусирам на поменуту часну сарадњу.
Тим поводом, још једном најдубље захваљујем се Вама и професорки Вукићевић на охрабрујућем разумевању и великом стрпљењу!
- „Књижевна дела Иве Андрича у Грчкој“.
- Без сумње разноврсна блискост и дијахронични културни синкретизам између српског и грчког народа потврђују се од неупоредиво чврстих пријатељских односа које повезују те одане сапутнике у и вечите комшије на Балканском полуострву.
Као неминовна резултанта усклађена са горепоменутим компонентама појављује се топла рецепција Андрићевих дела од грчког интелектуалног друштва у септембру 1954. године. Темељног значаја за грчку књижевност угледни атински часопис „Ново огњиште“ (Νέα Εστία) објављује „Зло пролеће“ Михајла Лалића, „Постојани траг“ Исидоре Секулић, „Крваву бајку“ Десанке Максимовић, „Византија и средњовековна југословенска уметност“ Светозара Радојчића и „Мост на Жепи“ Ива Андрића као први део од низа успешних, пионирских превода југословенских стваралаца, познатог по називу „Савремена југословенска књижевност“. То је био први Андрићев текст у грчком преводу. У уводној напомени читамо да је избор и превод иницијатива грчког новинара и преводиоца Јоргоса Працикаса (Γιώργος Πράτσικας) који је уосталом представио Андрићев интервју у новинама „Младост“ са насловом „Моје занимање и моја уметност“. Ипак, пошто се Јоргос Працикас служио француским и италијанским преводом, изводи се закључак да није превео са српских оригинала, али највероватније употребио је италијански превод Умберта Урбанија (Umberto Urbani) који је објављен у Милану, 1937. године.
Године 1959., у културном часопису „Нова епоха“ (Νέα Εποχή) Михалис Катрамадос (Μιχάλης Κατραμάδος) под псеудонимом Кољас Нисиотис (Κόλιας Νησιώτης) превео је кратку причу добитника Нобелове награде „Снопићи“ под друкчијим именом, „Добро иверје“.
У новембру 1961. издавач часописа „Неа естиа“ Петрос Харис (Πέτρος Χάρης) у свом чланку који је посвећен Андрићу и има поднаслов „Писац и човек“, преноси целу раније објављену Працикасову књижевну белешку о Андрићу, али и истиче са изворним дивљењем:
„Када је авион слетео на атински аеродром, изашао је један постарији господин за кога смо знали да се приближава седамдесетој, али нисмо ни претпостављали да би могао бити тако једноставан, скроман, толико уздржљиво срдачан, тако човек“.
Роман „На Дрини ћуприја“ превели су Космас Политис (Κοσμάς Πολίτης) под псеудонимом Парис Тавелудис (Πάρης Ταβελούδης), који је почео објављивати свој превод 20. новембра 1961. у атинском дневнику „Поштар“ (Ταχυδρόμος), и писац филозофских студија, преводилац, издавач, Константинос Меранеос (Κωνσταντίνος Μεραναίος). Обојица преводилаца су се удаљили од француског превода „На Дрини постоји један мост“ који је састављен од Георге Луциен-а (Lucien George). Иако се ти преводи подударају са оригиналним текстом, разликују се у стилу. У ствари Меранеос усваја преводилачке напомене Луциен-а и веома често их преноси у свој текст. Сразмерне дивергенције у приповедном изразу оригинала очигледне су у грчком преводу „Травничке хронике“ Меранеоса и Линоса Политиса, највероватније посредством Мишела Глушевића. Слабо примање Андрићевог медитативног дела од грчке читалачке публике оправдава се ограниченим степеном познавања лирског идентитета српског књижевника. Изузимају се примљени од француског превода „Антологија југословенске књижевности“ Миодрага Ибровца, прозно дело са чисто лирским оквиром „Ex понто“ и песма „Повратак“ које је превео песник, преводилац Арис Диктеос (Άρης Δικταίος) уз псеудоним Костас Константулакис (Κώστας Κωνσταντουλάκης), а објавио часопис „Неа естиа“.
У јесен 1963. Иво Андрић срео се у Београду са грчким књижевницима. Истакнут писац и академик Илиас Венезис (Ηλίας Βενέζης) у свом путописном делу „Путовања у Русију, Далмацију, Швајцарску и Енглеску“ (Περιηγήσεις στη Ρωσία, τη Δαλματία, την Ελβετία, την Αγγλία) издатом у Атини 1973. години описује састанак са Андрићем: „Последње вечери у Београду Иво Андрић нас је чекао у башти књижевничког удружења опкољен од старијих и млађих писаца. Тамо је био и Душан Матић, импозантна личност југословенских књижевника. Иво Андрић, аутентична слава југословенских аутора смејао се на очински начин, причао је лагано, коментарисао је догађаје и људе са изузетном великодушношћу и љубазности; говорио је о страним писцима који су му се супротстављали приликом своје кандидатуре за Нобелову награду; рекао нам је о сукобу који је очигледно постојао у шведском примаштву Нобелове награде и који је био везан за поезију и прозу у наша времена. Сетио се дана среће и умора у Шведској, Грчкој и Египту“.
Осим превода Андрићевих књига у савременом грчком језику: „Травничка хроника“ (Το χρονικό του Τράβνικ), „На Дрини ћуприја“ (Το γεφύρι του Δρίνου), „Госпођица“ (Η Δεσποινίδα), „Немирна година“ (Ταραγμένοι καιροί), „Жеђ“ (Η δίψα), „Кућа на осами“ (Το σπίτι στην άκρη της πόλης), „Проклета авлија“ (Η καταραμένη αυλή), „Смрт у Синановој текији“ (Ο θάνατος στον τεκέ του Σινάν), мноштво књижевних критика, опширних студија и вредних запажања есеја углавном на основу прозних дела доказује његов велики утицај на Грке књижевнике у прошлости, али и у садашњости, као што и да свакако заслужује посебно место у грчком културном животу.
- Савремена грчка књижевност
- Последњих тридесет година грчко друштво оријентише се ка масовном читању прозних дела чији је изузетни успон довело до очигледног маргинализовања песничког стваралаштва.
Више у деликатним надахнућима модерних писаца примећује се доминантна тензија ка основним обележјима приватног живота и истовремено ка отвореном презирању политичких ситуација. Непосредно, традиционална изражајна средства замењују се од минимализма, пародија и спретног мешања различитих приповедачких жанрова.
Међу најпопуларније представнике грчке књижевне сцене уврштавају се:
(i) Јанис Ксантулис (Γιάννης Ξανθούλης) који је један од најпродуктивнијих писаца романа и дела за дечје позориште, као што су: „Велика смрт“ (Ο μεγάλος θανατικός), „Мртви ликер“ (Το πεθαμένο λικέρ) и „Божићни танго“ (Το τανγκό των Χριστουγέννων);
(ii) Евгенија Факину (Ευγενία Φακίνου) презентирајући романе „Астрадени“ (Αστραδενή) и „Седми комад одеће“ (Το έβδομο ρούχο) осврнула се мајсторски на поновно разматрање политичкоекономских реформи у грчком друштву;
(iii) Зирана Затели (Ζυράννα Ζατέλη) са занимљивом збирком приповедака „Прослогодишња вереница“ (Περσινή αρραβωνιαστικιά) и реалистичним романом „У сумрак се враћају“ (Και με το φως του λύκου επανέρχονται) заслужно очарала је грчке читаоце;
(iv) Христос Хоменидис (Χρήστος Χωμενίδης) у шире прихваћеним романима „Мудро дете“ (Το σοφό παιδί) и „Победа“ (Νίκη) показује изванредан спектар тема и субверзивни хумор, док одушевљава уравнотеженом комбинацијом политичких нијанси и хуманитарних порука.
- Бавите се преводилаштвом. Како доживљавате ту улогу?
- Дугогодишња сарадња са четири преводилачка бироа оличава унутрашњу потребу за директним контактом и конструктивном интеракцијом са страним језицима уопште, а конкретније са савременим српским.
Упркос стеченом докторату, и чињеници да скоро свакодневно током наставног процеса и ређе преко међуљудских контаката комуницирам на српском језику, чини ми се да заборављам његове семантичке параметре или морфосинтаксичке структуре.
Као ефикасан „лек“ делује често бављење превођењем званичних докумената (правних, финансијских, медицинских итд. текстова) са или на руски, и језика бивше Југославије (изузев словеначког). У шали, на основу доживљаја мислим да подсвесно асоцирам самог себе са митским Уликсом: прибегавам емотивној удобности вољене супруге (српски), док тражим авантуристичку природу шармантне љубавнице (руски), и намерно избегавам строгу, а мудру ташту (арапски).
Што се тиче прозних или песничких дела српских аутора које сам превео на новогрчки, осим очигледне сатисфакције за стабилно цењење од познатих издавача, осећам моралну обавезу да поштујем изворни језик, али и да верно служим примарном пишчевом надахнућу. Стремљен резултат ојачава се од добровољне идентификације са просечним читаоцем: врло пажљиво читам читав текст који треба превести, како бих открио тематску осу и проценио културну позадину штива. Паралелно, ова успешна метода покрива угушену љубав према читању: физичка исцрпљеност и ментални напор који потичу из свакодневног маратона лишавају ме апсолутног опуштања и менталног благостања који на јединствени начин извиру из неке добре књиге.
- Терминологија и преводилаштво
- Прецизан превод специфичних термина који карактеришу лексички „мозаик“ правних, медицинских или економских текстова, као и дипломских радова мојих студената на Војној академији и Академији ваздухопловства представља прави научни изазов. Лак приступ релевантним једнојезичним или двојезичним речницима, корисним лингвистичким или лексикографским радовима, а и непрестано актуелизираним базама података од терминолошких тела са седиштем у грчким или страним високошколским установама не обезбеђује увек одговарајући преводни еквивалент. Поуздано решење за поменути ћорсокак је упорна потрага за библиографским изворима у универзитетским библиотекама у Атини. У крајњем случају, обраћам се домаћим и страним колегама који су спремни да ми дају веродостојна објашњења ослобађајући ме описане невоље.
- Лектура
- Језичка нормализација писаног текста, која има за циљ да га у потпуности усклади са неприкосновеним граматичким и правописним правилима, изузетно је заморан задатак. Ипак, то интелектуално оптеређење нестаје када учествујем у великој радости аутора који уочава исправну верзију свог дела.
Осим беспрекорне сарадње са покојном Кораљком Црнковић (2013) имао сам прилику да се бавим лекторисањем универзитетских приручника:
(i) 1996. ~ проф. др. Андреас Панајопулос (Ανδρέας Παναγόπουλος): „Тукидид. Историја Пелопонеског Рата, Седма Књига“ (Θουκυδίδου Ιστορίαι, VII Βιβλίο);
(ii) 2013. ~ проф. др. Стељос Зерефос (Στέλιος Ζερεφός): „Дигиталне перформансе осветљења: Теорија и Примене“ (Ψηφιακή Απόδοση Φωτισμού: Θεωρία και Εφαρμογές);
(iii) 2014. ~ проф. др. Натаља Воевутко (Наталя Воевутко): „Коментарисање и сажети приказ новогрчких текстова“ (Σχολιασμός και περιληπτική παρουσίαση κειμένων Νεοελληνικής Γλώσσας).