(Marie von Ebner - Eschenbach)
На олтару отаџбине
Моја душа се моли
За људе који се боре
За живот голи
И за све оне који у ватри
Неправде горе
И оне залутале и заробљене
У глупости заклињања
У мрклој тмини ропства
У којој тамничару
Који је сахранио наше деце сутра
Руке љубе, моле се и клече
И ћуте кад не би смели да ћуте
Потковани својом муком и бедом
Како да преживе до судњега дана
Не схватају ни шта их је све сна снашло
Ни због чега их је снашло
О робу и ропству се не прича
Све док их не потреви смртно буђење
Испод неке “настрешнице”
И док сами себи не одрже посмртно слово
А уместо обећаног “ никад боље”
Чују ођек векова “никад горе”
Како се препричава међу мртвима
Док живи о томе и даље ћуте
Унезверени поруком
“Немамо право да уништавамо
животе већег броја људи,
него што је било предвиђено
првобитним плановима”.
У лудилу свеукупно могућег
Уста су им занемела
А савест утулила
Оцвалим лажима
И божанским обећањима
Врховног поглавице
Чије прслуче и две ногавице
Вреде као двеста
њихових минималних пензија
Поноснијег роба
Мајка рађала није
И у ове дане тужне сиве
Окови и ланци им се диве
То није обичан роб
Каквог историја памти
То је роб квантни
Са квантним скоком у будућност
Који му кичму ломи и савија
И који му је све људско
Прогнао из душе
Ово је време злих олуја и бура
Где је образ, достојанство и реч часна
Ставqена испод тура
Ово је време срећног “паризер” роба
Који је испирањем ума доспео
У пустош не слободног света
Који није могао више да га понизи
Него што је он сам себе понизио
Тиме да му је глас роба а не вредност
Тако понижен, ућуткан и испражњен роб
Чами свој живот у духовној и материјаној беди
Све док у злу које га је снашло не изчили
Толико зла за један живот
Учинити једном народу
И претворити га у робље и сужње
Остаће запамћено и записано
Као дело курвиног сина и највеће красте
На образу једне земље “Отвореног Балкана”
Његових верних сатрапа и срећних робова
На Аранђелов дан, 2024
У Мартинсбургу
Западна Вирџинија
САД