Када стојиш на Ловћену,
све изгледа тако мало,
а Јадранско плаво море
као џепно огледало.
Кад посматраш са Ловћена,
у подножју све ситно.
Чини ти се да би камен
До Његуша лако хин’о.
Када стојиш на Ловћену,
к’о да си у свету снова:
Је л’ то доле рајски извор
ил’Корита Иванова?
Када стојиш на Ловћену,
облаци крај тебе језде.
Чини ти се да би руком
дохватио сјајне звезде.
Када стојиш на Ловћеенун
небо ти је сасвим близу,
а обала плавог мора
на коралну личи низу
Будва, Нови и Петривац
у тој низи дијаманти.
Од лепоте сав се топиш.
У срцу ти радост пламти
Па ти дође да пољубиш
сваки камен и каапелу,
да загрлиш Црну Гору
и Србију са њом целу.
И Цетиње, што престоница
српске Спарте некад беше.
Ал’ нељуди и некрсти
од народа је преотеше
Када стојиш на Ловћену,
Дух божански на те пада,
државника, мислиоца,
светитеља Томов Рада-
Ту на стени к’о Прометеј
столовао гениј Раде.
Ал’ од руке неверника
Свети Трон у понор паде.
Ал’ и њих ће казна стићи.
Рађаће се Вукотићи.
Родиће се и снажна рука
Неког Мандушића Вука.
На Цетињу, 1984.