У издању Међународног удружења књижевника и умјетнника „Горски видици“ у Павловграду (Даниловграду, Велета 5) објављена је најновија књига, иначе 46 по реду, књижевника и новинара Петра Милатовића Острошког, збирка коментара у разним медијима на 320 страна у тврдом луксузном повезу. Уредник ове књиге је Илија Вуковић из Спужа, рецензент Миладин Берић из Бања Луке, прелом и графички је обликовала Зорица Крећа из Приједора, а штампао је Графокартон из Пријепоља у тиражу од 1000 примјерака. О чему се ради најилустративније ће нам рећи сам аутор у својој уводној ријечи коју преносим у цјелини.
_________________________________________________
УВОДНА РИЈЕЧ АУТOРА
Ова књига је збирка колумни које сам објављивао на друштвеној мрежи Фејсбук, као и преко разних портала у: Подгорици, Велети, Никшићу, Београду, Сарајеву и тако даље, што је видљиво у фуснотама на крају сваке колумне.
Кад је Јаков Милатовић, новоизабрани предсједник Црне Горе, иначе мој рођак, честитао Велики петак, одмах ми је било јасно да је ријеч о човјеку ван вјере и без образовања које у Европи, за коју се политички залаже, подразумијева познавање опште хришћанске културе.
Тада сам одлучио да, као искусан човјек, испод лупе критичке анализе ставим сваки непромишљени потез човјека који је, по мом мишљењу, сасвим незаслужено на челу Црне Горе.
Та незаслуженост је последица антинародног континуитета титоизма, слобизма, досизма, грабизма, ђукани-зма, масонизма и осталих изама.
Наиме, бројни партизански, удбашки и полицијски синови и унуци напрасно преко ноћи посташе „Срби“ у Србији, Црној Гори, Републици Српској и у осталим српским покрајинама које су тренутно окупиране и налазе се у Титовим административним границама које су масони претворили у државе и антинародне страве, а сви лажни „Срби“ данас његују и чувају Српство као што коза чува купус. Они су до јуче, попут очева, поред комунистичке идеологије, имали још једну резервну идеологију – ЋУТО-ЛОГИЈУ!
Кад је Српство почело да се буди они су, као врхунски ловци у мутном, одмах ускочили у њихову прљаву игру и постали најрадикалнији „Срби“, а у души су најгоре кукавице.
Њихови дједови бјеху Солунци, очеви Титови волови и јунци, а њихови потомци су удбашки „националисти“ и марксистички „четници“.
На националним скуповима они су накинђурени вашарски „дражиновци“ који се буквално спрдају са легендарним Српским Чичом.
Кад су њихови очеви почели да распродају такозвану друштвену имовину кроз транзицију, што је еуфемизам за најогољенију пљачку, куповали су: шећеране, фабрике, руднике, агрокомбинате и тако даље за ЈЕДАН ЕВРО, а ни за живу главу не би купили књигу која кошта 20 евра, или се одазвали да некој сиротињи на Косову и Метохији, најсветијој српској тапији, поклоне макар 50 евра. Књиге таквима нису потребне јер то су људи од једног реда – прочитаног у књизи, а у џеповима им борави клупко змија.
Од тих партизанских, удбашких и полицијских „Срба“ по задатку „Службе“ не можеш на некој националној светковини доћи до ријечи од њихове прегласне празне речитости, јер галамом мисле да заплаше далеко надмоћнијег противника.
Све су то лијева сметала на десној страни. Захваљујући лијевим сметалима да десној страни, српски народ храмље на обје ноге!
То храмање на обје ноге сада је, уз помоћ Запада, мистификoвано некаквим лажним европејством, квазилиберализмом, разним сатанизмима и послије чувених литија, које су до краја уздрмале режим Мила Ђукановића и буквално га срушиле на изборима 30. августа 2020. године, масонерија је одмах убацила у игру своје играче: Јакова Милатовића и Милојка Спајића, најприје као министре у новој Кривокапићевој влади коју су срушили исти масони преко домаћих Тројанских коња да би на крају инсталирали своје кључне играче: Јакова Милатовића као предсједника Црне Горе, а Милојка Спајића као предсједника Владе.
Као човјек који никад није погријешио у својим политичким анализама обратио сам пажњу одмах на овај двојац са кормиларима у Бриселу и Вашингтону.
Чак је и најнеобавјештенијима било јасно зашто је прва посјета Јакова Милатовића, новоизабраног предсједника Црне Горе, била не Београду, Сарајеву, Загребу, него управо Бриселу гдје је примио наредне домаће задатке.
Имајући ово у виду, као и имајући у виду да смо блиски рођаци, с једне, а с друге стане имајући у виду да је Јаков Милатовић, као мој блиски рођак, одмах почео да се мене плаши без икаквог повода и прије него смо се упознали, с треће стране, што сам лично видио кад смо се упознали и руковали испред Центра за културу у Даниловграду у присуству Оливере Ињац, бивше министарке одбране у влади Здравка Кривокапића и садашње градоначелнице Подгорице.
Приликом руковања имао сам осјећај да у руци држим мртву рибу док је уплашени поглед мог рођака био уперен преко мојих леђа умјесто да ме гледа у очи.
Приликом кратког разговора у току упознавања одмах ми је запарао уши дјечачки гласић из устију човјека који има 37 година и који претендује да буде предсједник Црне Горе.
Јасно ми је било да се иза брда нешто подмукло ваља, па имајући у видu давну народну мудрост по којој треба прво почистити своје двориште, па тек друге критиковати, логично је што сам испод лупе критичке анализе ставио сваки поступак Јакова Милатовића, мог рођака, новоизабраног предсједника Црне Горе и стојим иза сваке ријечи цијелим својим стваралачким и патриотским бићем, разумије се, као и увијек.
На питање зашто се Јаков Милатовић мене плашио приликом првог нашег сусрета и упознавања одговор се налази у историјској чињеници да је његов дјед Радојица, звани Черчил, како је и сам Јаков Милатовић у медијима признао, био партизан, а партизани су се борили против краља и отаџбине, бранећи крваву петокраку која симболизује проливање крви на свих пет континената и они су били иницијатори међубратског покоља свог народа, док се мој отац Слободан борио у одредима легендарног Павла Ђуришића за крст часни и слободу златну, бранећи краља и отаџбину.
И на изборима који су вођени споља тако да се ислужени Мило Ђукановић замијени Јаковом Милатовићем, потрчком под страним патронатом, стипендистом страних центара моћи, између осталих и Душка Кнежевића из Лондона који се у Црној Гори налази на полицијској потјерници, а сада у затвору у Спужу, у другом кругу предсједничких избора мобилисали су наивно српско бирачко тијело чијим гласовима је Јаков Милатовић побиједио Мила Ђукановића и послије побједе није се сјетио ни слово „С“ да спомене, а камоли Србе.
За мене више дилеме није било. Био сам и остао убијеђен да је овај амбициозни јуноша у много чему далеко опаснији од Мила Ђукановића који је за маленог јуношу са дечјим гласићем, онако стамен и визуелно допадљив љепшем полу, де фато пар екселанс аристократа.
У то сам се брзо увјерио јер није дошао на сахрану свог блиског рођака Божа Милатовића у Даниловграду, нити је породици упутио телеграм саучешћа, док је Мило Ђукановић увијек ишао на сахране свима.
Сама та чињеница учврстила ме у увјерењу да је ријеч о човјеку сумњивих етичких квалитета, нарочито кад је касније изјавио да је „етнички Црногорац“ (Хитлер није никад рекао да је етнички Њемац), а отац му се декларишекао Србин. На шта то личи? На спрдање са народом.
Да се не би неко заиста спрдао са часним и наивним народом ријешио сам да објавим ову књигу, дакле збирку колумни које сам објављивао.
Убијеђен сам да ће ове колумне допринијети смјени предсједника Црне Горе.
Острог, 09. децембар 2024. године
На дан Светог свештеномученика Климента
Петар Милатовић Острошки
