Ранко Младеноски: Сумњива прича

      Онда сам отишао да попијем и да поједем нешто. За душу. Обичај од давнина који је оставила наша претходница који је са великом муком газила лице земље црне. Али није било ничега по што сам дошао. Добро се сјећам да у тријему сеоске цркве није било живе душе. Јако им било стало! Или нису разумјели. Или нису хтјели да разумију, ко зна.
      Прије тога сам спавао на великој љетњој врућини. Заспао сам након оних неподношљивих разговора о врућим темама у кафани уз прљаву ријеку и након готово сат времена хода под сунчевом пеком до хладних плахти кревета. Не знам колико сам дуго спавао, јер сам се пробудио у страшној тами у којој није било ни врата, ни прозора, ни звијезда, ни мјесеца, нити сам могао видјети икакве временске казаљке, барем пјешчани сат. Ништа. Само таму. Безвременску.

* * *

      Видио сам Ирину П. у манастиру. Прала је одјећу монаха. Црне мантије. Кад ме је видјела како газим путем, вадим душу из калдрме, тргла се. Добро је знала да јако добро знам куда јој мисли лутају, јер ми је о томе причала безброј пута.
      – Јеси ли заборавио да требаш писати о себи, а не о мојим масним, безобразним и о твојим још безобразнијим причама – пљеснула ме по лицу и наставила прати.
      Нисам видио да је нетко у близини. Није се назирало. 
     Видио сам лијепо Ирину П. и кад је с новопридошлим монахом отишла у густу шуму изнад манастира. Наслоњен на трошни стуб, прекрижених ногу, чекао сам да вријеме прође и да се врате. Вратила се сама. Три дана су тражили младића. Цијели се манастир дигао у жуто јутро и као најцрња тама преплавио околину светог храма. Као мрави пуштени из свог мравињака. Нашли су га у оближњој шуми. Тамо их је одвела манастирска куја са тешким брадавицама. Тада нисам ништа рекао. Ни ријечи. Знао сам. Искушеник је, кад је први пут дошао у манастир био је са пратњом – искрена и чиста вјера у Створитеља. С мирноћом у држању и у сваком покрету тијела, али с немиром у очима. Само је Бог знао шта мучи његову младу душу. Његови су дани пролазили у молитви и појењу. Ријетко је излазио у двориште, а ни тада није гледао ни лијево ни десно. Погнуте главе гледао је како зеленило осваја поплочану стазу с обје стране. За то вријеме је Ирина П. пљускала по води и пљускала устима:
     – Не тражи Господа у трави и камењу. Окрени се мало улијево, удесно, ослушни шум воде у мојим рукама, нагни се напријед и  – ето свијета Божјег пред тобом – викала је погнута, набреклих великих дојки изнад дрвеног корита у којем је прала црнину. Искушеник је уопште није слушао и није се обазирао на њу, барем смо тако сви тада мислили. А ми, јадници, нисмо знали у какво га је искушење бацила вода која је пролазила кроз прсте враголасте праље. Искушеник није могао да поднесе искушење. Управо је то прекинуло његов живот и будуће искушење у тамницама манастира.
      – Кад будеш мртав, само ћу ја знати и ја ћу јести твоју пшеницу из срца – рекла ми је Ирина П. на спроводу несуђеног калуђера. 

* * *

     Бјежао сам од бијесних вучјих зуба. Кораци су ми вртјели земљу и остао сам тетурати на истом мјесту у атмосфери. Стално ми је био за петама и никад да ме зграби страшним и љигавим звјерским чељустима. Презнојио сам се. Био сам жива вода. Први сеоски пијетлови су ми парали уши и пробудио сам се у влажној постељи. Сваке ноћи. Прије него што пијетли запјевају.
     Ирина П. је сањала шуму. И моје лице како почива у њој. Дошла је до мене тамо у мојој шуми и брисала моју свијест о протоку времена. Пустиња непрегледна, врела, пјешчани сат без зрна пијеска. Празно вријеме, невријеме.
     – Одлазим – рекла ми је првог дана почетка новог доба.
      И стварно је отишла. Ко зна гдје. Могао сам само да сањам планине свог дјетињства и бијеле изворе изнад села. И пут који је водио до моје цркве. У тријемовима није било живе  душе. Чекали су да Духове да пробуди одласке.
      Нико није питао како се Ирина П. нашла у храму Господњем. Из којег свијета је дошла, која ју је мутна вода донијела овамо у дивљину. Чедо манастирско. Кћерка калуђерска. Тако су је звали људи из вањског свијета. Монаси су ћутали. Нису хтјели ничим да наруше свој поредак, свој космос, манастирски простор. Манастирски простор. Њихов космос. Монаси су ћутали. Ничим нису хтјели да наруше ред. Вањски свијет ју је тако звао: манастирско чедо, калуђерска ћерка. Како се Ирина П. нашла у храму Господњем нико није питао.
     Нико није рекао како се Ирина П. нашла у храму Господњем.
      Лутао сам у глуво вријеме промашеним уличицама. Обрнути свијет. Наопаки. Ирина П. се уселила у сва лица и препознао сам је у свакој коси и у сваком ходу. Нико није слушао моје вријеме и моје мјесто у глувим трудним ноћима. Нико ме није гледао. Или су се правили да ме не виде. Или им се барем тако чинило. Или им се барем тако чинило. Или их уопће није било брига. Чекао сам се да се начекам у чекању.
      Чекао сам и нашао сам је. Одвела ме до јаме гдје се спуштало стрмим степеницама и пили смо. Не знам за чију душу. Онда сам отишао као да сам ушао сам и као да се никад ништа није догодило. Провео сам ту ноћ у туђем тријему. У туђем храму. У туђим гостионицама.
      У манастиру су монаси пјевали у помен и за спомен на младог и несуђеног монаха. Мене нису помињали. Нису знали или их није било брига, ко зна. Или им се тако чинило. Или им се можда тако чинило.
       – Само ја знам када ћеш да будеш мртав – понављао ми је њен глас. А ја ћу појести твоју пшеницу. Из срца. Голом руком. 

* * *

     На гробљу под тријемом сеоске цркве нико није дао помен за њену душу. Нису знали. Или их можда није било брига, ко зна. Гледао сам издалека и напетих ушију чуо благослове за душу. Наслоњен на стари храст чекао сам да јој се помене име. За душу. Нико ме није гледао и нико ме није примјећивао. Један пас је начинио неколико кругова око храста, подигао ногу и мокрио на мене.
      – Нека ти се пас помокри на главу – рекла ми је једном давно Ирина П. док је њена бјелина убијала таму. Жива светица била је та Ирина П. и све тајне земне и небеске биле су јој врло добро познате. Жива светица, пјешчани сат, безвременски.
       Нисам је више тражио. Кочија ме је довезла свог раскомаданог пред пјевање пијетлова и без задушнице ми је показивала широм отворено небо. Тамо ће ми, можда, искушеник испричати своју црну причу која је браћи из манастира остала тајна.


Превео с македонског Жарко МИЛЕНИЋ


      Ранко МЛАДЕНОСКИ (1966, Подгорци, Струга) - македонски књижевник, преводилац и теоретичар, професор књижевности на Филолошком факултету у Штипу на Одсјеку за македонски језик и књижевност Свеучилишта "Гоце Делчев". Младеноски је радио као новинар, уредник и предавач у неколико листова као што су "Вечер", "Експрес", "Македонско сонце" и "Нова Македонија". Био је уредник и у књижевним часописима "Современост", "Книжевна академија", "Велес", "Годишниот зборник" Филолошког факултета у Штипу и "Палимпсест". Аутор је неколико збирки прозе и неколико знанствених радова из области македонске књижевности. Објавио је око 150 интерпретација, есеја и рецензија у многим часописима у земљи и неколико балканских земаља. Његове пјесме, приповијетке и кратки прозни лирски текстови превођени су и објављивани у разним часописима на више слoвенских језика. Преводи са српског, бугарског и хрватског на македонски језик.