Гранолике вене кобна студен реже,
Крв и лишће вјетар пољанама вуче,
Хладноћа под земљом смртно жиле стеже,
Усјеци на кожи разјапљени ћуте,
Отворене ране одјекују болом,
Небеске се стазе у сивилу муте,
Илијини гласи одјекују долом.
Мрак низ лице клизи загрљен са страхом,
Сјечиво без даха пробија до кости.
Звјезданим се сутон заогрће прахом,
На починак креће дрвосјеча прости.
Небеса га страшном испраћају буком,
С једне стране Перун, а Илија с друге,
Крвавом се стазом одвлачи са муком.
Ишчупан цвијет прашта и вене од туге.