 |
| Софија Хотек |
Нешто крчка. Неко дубоко кључање. Као да је целом свету досадно и да тежи новом рату. Као да неко тражи оправдање како би изазвао последицу саму по себи, небитним узроковану, последицу у којој би се доказао и напокон нахранио своју сујету. Све је избледело а окамењене вредности су срушене ерозијом сећања. Пропало старо је трошан темељ за нешто ново. Идеје лебде, чак изван људи, заправо брзо их напуштају, јер су увек неостварене, баш као и људи којима су пале на памет. Нових нема, десетинама година, нема оних којима би пале на памет или оних који би напуштене идеје похватали, пре него што одлете у онострано и постану идеје које постоје због њих самих. Данас живимо живот, заробљени у нашем, а оне у њиховом свету идеја или свету универзалних вредности. Када дође до нових глупости, овај кодификовани свет ће бити као и увек девалвиран. То је рецепт за нови рат. Тада богови падају право на главу отрешени са неба. Тада је главна храна месо, чијим се парчићима с времена на време стидљиво хранимо.
Са Христом на небу, никад даљем од срца, одвојеним од душе, заробљеним на крсту, са тежњом да ту заувек остане без васкрснућа, или са звездом никад даљом од полумесеца, један од последњих царева у најави, је заваљен у своју трошну фотељу прелиставао омиљену новину, не слутећи да га новина прелистава.
„Баш ме брига шта новине пишу, Софија Хотек ће бити моја жена и тачка!“ Ускликнуо је Франц Фердинанд поносно. Цео живот му је прошао кроз главу, попут тренутка када смрт закуца на наша врата, смрт којом је био окружен. Често је гледао смрти у очи у својим ловачким подухватима. Пасионирани ловац је био Франц Фердинанд. Од дивље свиње до слона који је његов најзначајнији трофеј са путавања по Африци.
„Знам да се Франц Јозеф противи браку, али фућка ми се за то. Сад хушка новинаре на мене!“.
Женидба са женом тако ниског рода била је у потпуној супротности са законима куће Хабзбурга и тајном закону монархије. Кад је већ инсистирао да му Софија Хотек постане жена, морао је пристати на морганатски брак, што је значило да се у име своје, тада још нерођене деце, заклетвом одрекне њихових претензија на престо. Заклетву је положио на Видовдан 28. јуна. 1900. године.
Софија није могла да присуствује било којим скуповима и државничким протоколарним церемонијама, па чак ни позоришним представама, јер место у ложи је било једино резервисано за престолонаследника, изузев у случајевима када је њен Франц наступао као инспектор генерал Аустро-Угарске монархије.
Зато је Франц Фердинанд инсистирао да иде у Сарајево. Пре тога је присуствовао војним маневрима у Чешкој. То је била војничка обавеза, али и прилика да Софија по први пут буде уз њега. Позив је добио од Оскара Поћорека, тада гувернера Босне и Херцеговине.
Илиџа, 27. јун 1914.
Киша лије цео дан. Под Илиџом се Сарајево дави у води. Софија никада није желела да путује одвојено од мужа. Осећала се усамљено. Он онако незграпан али окретан у лову и вешт са пушком, своју жену је освојио ловачким шармом. Пристала је на све, па и на то да буде његова. Осећала се достојанствено у његовој близини, поготово када би га видела у униформи.
„Владаће он целим царством“ помисли ишавши му у сусрет.
Франц је према сопственој евиденцији до сада имао 275.000 различитих врста животиња на конту или на души. Евиденцију је водио сам. Стајао је пред њом, поносни ловац и будући монарх.
„Добро дошла, љубави. Поново смо заједно, а сутра пред свима и целим светом, једно поред другог.“
Он је знао ловачком интуицијом, да ће након смрти Франца Јозефа, једном и најзад, укинути ретрогардне законе. Циљ му је био да Софи, како је од милоште звао, баш као и њихову заједничку ћерку, учини царицом у правом смислу те речи.
„Зар није бизарно, драги мој, да само на војним маневрима будемо заједно“, промрља једва разговетно Софија, прислонивши лице на његове груди.
„ Да ли су војни маневри другачији од позоришта у које ти не дају да идеш са мном? Уосталом брзо ће то бити решено. Јозеф је слабог здравља. Природи се не може побећи, а за закон сам ја задужен“, рече Франц Фердинанд насмејавши се.
„Дакле, драги мој, сутра ћемо заједно бити у „позоришту“.
„Да, заједно на сцени“ рече Франц, намигнувши онако за себе. Док је грлио Софију видео је свој одраз у огледалу. Био је поносан на себе и веровао је у њихову заједничку будућност.
Посета је била до детаља испланирана, крајњи циљ поворке која ће проћи кроз град је градска већница. Поћорек ништа није препуштао случају. Није могао да очекује више него да га посети сам престолонаследник.
На вечери приређеној у њихову част, јеловник је био богат: потаге регенце, соуффлес делициеуџ, блаqуетте де труите ен гелле, ту су затим и пилетина, јагњетина и говедина, да би се све засладило са цреме д’ананас ен сурприсе. Пије се коњак, , пије се мађарски токајац и најзад једно домаће вино – херцеговачка жилавка.
„Желели сте нешто господине?“ рече Софија, прелазећи несвено руком преко мрвица на стољњаку.
„Да госпођо, Ваша екселенцијо. Зовем се Јосип, Јосип Сунарић, ја сам лидер босанских Хрвата овде у Сарајеву“ рече нервозно господин, кога су сви звали „доктор“, на крају вечере.
„Зашто баш на Видовдан, плашим се да тај дан има велику вредност за Србе?“ настави у једном даху.
„Драги докторе Сунарићу, грешите!“ одговорила му је Софија . „Где год смо се кретали, били смо дочекивани са толико пријатељства. До последњег Србина, такође. Обоје смо због тога срећни“!
Удобно заваљени у кревету, престолонаследник и његова супруга, а под њима Сарајево, опијени „жилавком“ чекали су јутро.
„И...? Како ти се све ово чини“ промрља Софија, загледавши се у правцу плафона који се у мраку није ни назирао
„Немам појма, „кључа“ ми у стомаку, овде са леве стране. Ваљда је то желудац?“ рече Франц окренувши се на бок.
Сарајево, 28. јун 1914. Видовдан
Какав диван дан је освануо, за разлику од претходног. Силан свет је на улицама. Сарајлије држе цвеће у рукама а Недељко, Васо, Гаврило, Трифко и Цветко се договарају ко ће где да стане. Знали су да ће нечије стопе остати вечно да безноге стоје. Преговарали су са судбином и историјом и били спремни на све. Нису волели лепе дане, јер Сунце је откривало њихова лица, која су морала да остану сакривена за свет, чију ће историју променити. Били су уверени у оно што раде, са убеђењем, у просеку деветнаестогодишњака. Наш јунак је био најмлађи. Имао је седамнаест година.
Сећао се обуке.
„Није лако убити човека, да знаш. Шта ме бре гледаш“ продрао се Воја, намештајући опасач. Воја Танкосић који је био задужен за обуку, зајапурени официр, покушавао је да пробуди инстикт, за који је веровао да је у сваком човеку.
„Лако је пуцати, али погодак мора да буде прецизан“ појасни Воја. „Јеси ли сигуран да ћеш моћи?“ Видео је у Васином погледу неодлучност и због тога је умирио глас.
Васо Чубриловић се још увек надао да он неће пуцати. Пре њега је према договору све требало да заврши Недељко.
„Једино ово Сунце може да нам смета“ помисли док је знојавом руком стезао револвер испод сакоа.
Све је било спремно, и представа је могла да почне.
Као и све помпезне представе тог времена, и ова би могла да почне уводом у Вагнерову оперу. Све је било ту, и Сунце и гомила људи, будући цар и можда царица великог царства, млади посвећени људи. Још само недостаје експлозија. За разлику од Вагнерових опера, експлозија није настала ударом грома у олуји, већ ударом изазваног експлозијом бомбе.
„То је Недељко“ помисли Васо, још чвршће стежући револвер.
Настаде метеж, људи су бежали улицом урличући „атентат, атентат...“. Васо је стоички поднео тај талас гомиле, која се пред њим раздвајала, попут мора које се разбија о стену.
За то време прамичци гомиле су плутали по Миљацки, сабијајући се према Недељку који је пожелео да Миљацка буде дубља како би се у њој удавио. Неуспели атентат је био известан, цијанид није деловао, а бомба коју је бацио према аутомобилу у којем се налазио Фердинанд и његова жена се трапаво одбила завршивши у гомили.
Васо је и даље стајао као укопан. Улица је била празна. Осећао је како улица иако празна надолази.
„Преживели су“ помисли, док је гледао у аутомобил који му се приближавао. Секунде су биле у питању иако су за њега то били сати. Већ је јасно видео Софијин шешир, чији је обод правио сенку којом је засенила пола улице. То је била сигурна мета. Поред ње Фердинанд, њихов циљ, он који је најзад по некаквој божјој правди требао да буде ловина.
Већ су били толико близу да је могао да разазна њихов поглед. Наравно да су гледали у њега, стену која је једина штрчала у празној улици. Момак од седамнаест година, сам, са бомбом у џепу и пиштољем у руци, који је требао да промени ток историје.
Њене очи су биле крупне, влажне али без суза. Зрачиле су магијском лепотом, словенском митском лепотом, очи које нису дале на себе, очи које су виделе даље. Погледом мушкарца, Васо их је гледао у делићу историје, оном након кога је историја настала, после праска када је настало Све. Кретали су се да не стану. Очи су трајале вековима, иако су прошле у секунди, да би се угасиле након пола минута.
Тамо су их чекале Гаврилове стопе. Годинама након атентата није било детета у Сарајеву које у тај отисак није уметало своја стопала. Када би стопала постала већа од утиснутих стопа, значило би да је дете постало човек.
Београд, пуно година касније
 |
| Васо Чубриловић |
„И... тата, зашто ниси пуцао, или бар бацио бомбу? Био си наоружан, а кола су прошла поред тебе. Пиштољ ти је био у руци, спреман, напуњен“.
Најзад се усудио да га пита оно, што није смео годинама. Васо је до тада на синовљево много пута постављано питање, одговарао подижући главу ка плафону као да жели да се протегне.
Седели су у мрачној соби, пуној књига. Свој живот је Васо Чубриловић посветио историји.
То је нормално за човека, који је учествовао у њеном креирању.
Седели су у мрачној соби, пуној књига. Свој живот је Васо Чубриловић посветио историји.
То је нормално за човека, који је учествовао у њеном креирању.
„Војвоткиња је била тако лепа и љупка, нисам могао да пуцам, још мање да бацим бомбу. Било ми је жао Софије!“ рече Васо, присетивши се њеног погледа.
Ово је прича, а све остало је историја.