„Промашио
сам земљу. Промашио сам професију. Промашио сам димензију. Промашио сам живот.“
Застала је, на тренутак кнедла у грлу,
када сам на самом почетку приче прочитала речи које изговара Братац, главни
јунак романа „Човек из нехата.“ Или су
то биле моје речи? Ко их је изговорио, ја више нисам била сигурна. Препознала сам се у њима и преломиле су ме.
На пола. Осетила сам како се танки шавови кидају и из тог насталог понора
тишина испушта крик.
Мученик. Човек распет на Голготи
сопствених лутања, компликованих осећања, подељен, мада, много више располућен
оним што му живот у туђини није пружио, односно, повређен празнином и браздама
које је тегобан гастербајтерски живот оставио у његовој души. Његов сапутник и
сапатник Вук Гргуревић, човек је прагматичан, и сушта супротност Братцу.
Окићен
именом које је персонификација сремске Србије, и оних који су бранили границе
Марије Терезије, он је, у исто време и персонификација Србије деведесетих
година. Оне бруталне, криминогене, црноберзијанске, Мајчице Ес, која је
потонула и гуши се у сопственом талогу и глибу.
Њих двојица, два случајна прогнаника на
које је сурова Мајчица Ес заборавила, која их се одрекла и препустила судбини,
исповедају се један другоме на путу од Њујорка до Лондона, један на путу ка
оцу, од кога је читавог живота бежао, не желећи да се пореди са њим, задржавајући
за себе сву дубину унутрашњих сукоба, сву тежину борбе која га ломи,
приказујући себе, намерно као вагабунда, пробисвета и човека са маргине оне
исте Мајчице Ес, коју суштински, ван њених граница дубоко презире, коју мрзи и
проклиње, али јој се попут библијског блудног сина враћа у загрљај надајући се
да ће оно од чега је побегао, испарити попут магле у облацима изнад вољене и
презрене Мајчице Ес.
Преплићу се кроз реченице које кидају
душу, туга и срећа, радост, неверица, презир и љубав.
Два
бродоломца душе, о које су ударале буре и торнада, и шибале их својом
немилосрдном руком, постају два побратима који међусобним признањима откривају
оно што их мори, а по чему могу да се препознају повратници, изгубљени у
истраживању сопствене садашњости проткане трагањем за одговорима, прошлости
коју не могу да преболе, а која је тешка попут воденичког камена окаченог о
њихове вратове и вуче их ка дну, са кога покушавају да се извуку и будућности
која је неизвесна, за коју не знају куда ће их одвести.
Јесу ли били добри синови, јесу ли добри
очеви? Ко су? Какви су у очима својих умирућих очева а какви у очима своје
деце? Питања која постављају себи, су огледало једног урушеног система који су
оставили за собом. Јесу ли довољни волели? И какве су биле те њихове љубави од
којих су бежали, али којима су толико чезнули да се врате, надајући се да ће
топлина тих жена бити довољна да их начини макар мало бољим људима, макар мало
мање прогнаницима, макар мало мање остављеним, заборављеним, заробљеним у неком
непостојећем „чардаку ни на небу ни на земљи“, да осете да макар мало више
припадају, да њихово нигдевање није заувек, да је њихова самоћа пролазна, да се
може преболети.
Братац,
растрзан и покидан, бежећи од очевих прекора и неразумевања, у туђини тихо пати,
преиспитујући се да ли је могао другачије, и да ли је желео да буде другачији,
не мирећи се са судбином, не мирећи се са Мајчицом Ес која га је избрисала и
која се претвара да је невидљив, да не постоји, да га нема, која је према њему
попут зле маћехе из бајки, али, за којом он ипак пати и којој сања да се врати,
колико год да га је повредила, да му је разбила илузије које је гајио да снови
могу постати стварност, и да јава није оно исто црнило од кога је побегао.
Вук
Гргуревић је Братчев антипод. Братчева интроспективност претворила се у Вукову
отвореност и огољеност једне, само наизглед плитке и површне, а у ствари веома
комплексне личности која на души носи тешке ожиљке и ране оног система који га
је натерао да попут бунтовника, али са разлогом, свој пут крчи песницама и
оружјем.
Роман
„Човек из нехата“ је потпуно другачија од свих књига које је Горан Гоцић
написао, јер је вешто је направио заокрет у начину приповедања и донео свежину
свом стилу.
Ова
само наизглед питка прича, има нешто од
оне његове приповедачке препознатљивости, јер испод радње која је конзистентна
и тече потпуно природно, крије се онај оштри и горки цинизам, огледан у чудној
љубави према Мајчици Ес, а његови јунаци, мада само наизглед суште супротности,
ипак су оно једно. Две стране једне медаље, или одрази који се преклапају као у
огледалу.
Сачувао је Горан, и у овом роману, оно
због чега га, као писца изузетно ценим и волим, а то је снага његовог лирског
израза, лепота у његовим реченицама, и поетски дах у прози сурове тематике, као
и моћ да штедећи речи, реченицама које су јасне и концизне каже много, терајући
читаоце да се замисле, да зароне у дубину свог бића и преиспитају свој живот,
своје породичне односе, да трагају за оним одговорима од којих беже, са којима
немају снаге да се суоче и да се, када се та бура емоција стиша, пронађу и
открију своју праву природу и открију суштину свог бића, баш онакву каква
јесте, без улепшавања и прикривања.
Сачувао је Горан и оно по чему је, као
књижевник препознатљив, а то је тема лутања и трагања за суштаственошћу духа, који се преплиће са, само наизглед
грубим, мушким разговорима, а опет створио је причу, потпуно другачију од
других, без оне хладноће која је карактеристична за његову Британију, а опет прожета
дубином емоционалне интелигенције која је
карактеристична за „ТАИ“ али, проткане специфичном, протестанстком
прагматичном и сведеном филозофијом.
Зато је тешко одговорити на једно
једноставно питање :„Ко је човек из нехата и може ли се бити човек из –
нехата?“ , јер то може бити свако од нас, и ово је прича у којој се, независно
од пола, старосне доби и животног (не)искуства може препознати свако од нас.