Цвијетин Баја Лобожински: Крваво пролеће (Поема настала поводом бомбардовања Србије 1999. године)

Плачи убога земљо,
сапери срамоту с плећа.
Од страхоте крвавог рата
и не знаш шта је срећа.
Уми се сопственим болом,
нека се крвник стиди.
И он је део тебе,
и он је у кориди.
Сви смо у истој арени
у пакленом кругу,
и гладијатор и роб
на спаљеном југу.
Утроба твоја крвава јама,
невине жртве узалуд леже.
Рањено срце туга ми слама
а болну душу сотона стеже.

На твојим грудима свестан илузија,
тражим смисао крвавог рата.
Можда је ово само трансфузија
са којом неко лоше барата.
Узалуд варам логику свести,
потајно се спасењу надам.
Можда ће Бог сотону срести
док разумом својим владам.
Крвари сломњени крст,
плаче и душа и тело.
На челу скамењен прст
а иза празно, опустело.
Слуђени разум потопљен плачом
У бујици рата изгубљен у етру,
Судњега часа над ломачом
Спасао памет – рођену сестру.
Одахну цела васељена
у заносу не слутећи крах
илузија наших покољења,
тешке болести и страх.
Лицемерно засијаше зуби,
подмукли смех развуче кез.
На узбуну невера затруби,
са сумњама буди на опрез.
Варљиви судац са два лица
из кошнице заграбио мед.
Милион плавих зоља убица
неприродан чине плодоред.
Ломе се копља и стреле
без смисла и резона;
зауставите куршуме вреле,
сити смо ваших фазона.
Доста је било суровог рата,
падоше залуд невине жртве;
касно ће бити следећег сата,
васкрснути не можемо мртве.
Ни Сунце више не блиста срећом,
тмурно је и хладно његово лице.
До када грехе терати свећом
уз лажни благослов варалице.
Без гласа, наивни и слепи,
уздижемо чело, поносно и дично.
О, да ли неко паметан стрепи,
да нам се опет понавља слично!?
Просу се муња ведрином неба,
загрми гром челичном дреком.
Нити се каје, нити поколеба
кад потече крв усахлом реком.
Шпартају небом челичне птице
у смирај једног крвавог века.
Смеју се злобно злослутнице
над проклетом судбином човека.
Да ли то звезде у страху плачу,
капљу ли сузе с небеског свода?
Варнице рата запалише ломачу
испод босоногог српског народа.
Горе злокобно посмртне свеће,
мирис живота неминовно бледи.
Цвили душа у ратно пролеће,
задах смрти на плећима седи.
Изрони ала са деветнаест глава,
из пакленог мора ватру бљује.
Потече земљом крвава лава,
глас смрти светом одјекује.
Ликују опет самозвани свеци,
укротише силом непослушне слуге.
Васкрсну злочин у црвеној реци,
освештан хладним ветровима туге.
Слобода грца у крвавом ропцу,
крсти се збуњен и сам ђаво;
лелуја јој душа на конопцу,
гуши је чудовиште вишеглаво.
Круже лешинари около мамца,
мами их посмртна дрека;
диве се храбрости самца
под срамним ударцима пендрека.
Узео право жандар плави
у своје тешке прљаве руке,
да слободу ратом обезглави
остављајући крваве поруке.
Посмртно пролеће завило у црно
младе цветове свеле у зору.
И опет коси куршумско зрно,
и опет носе црну одору.
Кога ли штите плаве кациге,
коме свира посмртни марш?
За кога сплетке и интриге,
ко је слободан а ко логораш?
Крикнимо гласно из пепела,
наша је савест чиста.
Стрелу смрти је одапела
злочиначка рука иста.
Не стојте скрштених руку
док су у оку крваве слике;
упловите разум у мирну луку,
сутра већ неће бити прилике.
Сутра ће бити катаклизма,
и смрт се потајно смеје;
у вртлогу светског тероризма
сопствено семе полаже у леје.
Залиће око проклето семе,
неће га убити суша и влага.
На савести носићемо бреме
да смо одано служили врага