Марина Матић: Песма о Поцерини

Тамо негде на западу, где се грле Думача и Добрава, простире се дивна област далеко од мора. Славна Поцерина сеже од Мачве до Посавине, док са Цера поглед путује кроз низије и градине. Многобројна села, свуда врева, људи, Поцерина оно најлепше и најдубље буди.
Доста локалитета ова област крије, ко још за Шанчине чуо није? Горња Врањска само једна из неолита пренесена, локалитете она чува Подрумине и Јусуповац, насеља што насташе прва. Средњи век је проткала владавина Стефана Драгутина, када беше Доњи Срем, подручје где она векује. Смењивали су се владари: Стефан Владислав II, Стефан Дечански, увек свети, небески и чисти. Беше део Српског царства, а и део Моравске Србије, померане су границе и мењане територије. Из племените постојбине, како легенда каже Милош обилић се роди, стаса и коња узјаше. Окупирали су је Турци и Аустроугари, са Цера су топови Швабе потукли и преко Јадра и Дрине писали славне истине о најзначајнијој победи у Првом светском рату, када је лежао јунак на јунаку и брат на брату. Успомену на 1914. чува спомен комплекс на Текеришу. Слава Степановићу, Мишићу, Путнику на јуришу. И новија доба су изнедрила хероје,  познато је да су Поцерци честити људи и да се смрти не боје. Са најлепшим градом, који на Сави лежи, време у Шапцу стоји, а свуда другде бежи. Шабац чува тајну још од времена Обреновића, постаде најлепша варош, што гази столећа. Мали Париз нам сија бескрајно као целина онога што представља. Поцерина му је верна љубав и на њега се ослања. У животу као и у причи и сам Шабац на Поцерину личи.