Подигни руку и небо додирни
Тајним знаком Богу свирни.
Срце чуће, до њега љубав допире,
Не посустај ако ум се опире.
Јер тело је такво, слабо целог века,
А душу, на крају, ипак спокој чека!
Склопи очи ко да ћеш се крити.
Не плаши се, неће то први пут ти бити!
А људи као људи, кад загусти- беже!
Но од чега хитају, не знају ни сами
Да л од страха бурног, што множи се у тами?
Ал погледај човече, гај и лековиту чесму,
Ту је и Бог написао песму...
О срећи и сваком створу што земљом ходи,
оном што је живео и оном ко се роди!
И због чега имаш разлог да се бојиш?
Бог те је волео, док ниси знао да постојиш!
Не питај се узалуд, зашто бива туга,
То је само кише кап, али ти си дуга!
Хеј моја браћо, муњо и громе!
Снагу ми дајте и кад ми срце сломе!
Улијте ми наду, дарујте веру,
Јер нисам грех, да од мене руке перу!
Откриј ми Боже, само једну ствар,
Који је то у човеку квар?
Љубав своју није способан да пружи
Ако је тако, чему онда човек служи?
Који је смисао некога волети
Ако ће после све дупло болети?!
Увек пати онај ко заволи први,
И није умирање сам' кад има крви!
Човек може умрети, а ипак да живи...
Због несрећне љубави, себе ће да криви!
Из дана у дан, до у вечност тако...
Ко је рекао да је нама лако?!
Реци ми Боже, у теби спас видим,
Зашто не могу СЕБИ да се свидим?
Кажеш да сам изабрала добар смер
Јер волети сам, ипак није фер...
Можда ће да боли, јер све на једно сећа
Но после свега, ипак следи срећа!
Поштуј друге, воли себе!
Најлепше речи које чух од тебе!
Немој никуд без себе ићи!
На крају, опет ћу те стићи!
Волећу те, упркос људском злобом,
Не бој се, ја сам с тобом!