Зорица Бранковић: Нас нема и било нас није

ТУГЕ

Све су ме туге ноћас пронашле...
Слика живи...
О срећи нисмо причали, бол свој нисам слутила.
Знала нисам да и поглед се важи...
Грешна сам...
Без греха, грешница...
А ти?
Грешнији...

Знао си и знаш,
за жељу коју ниси хтео да ми оствариш:
да ме волиш и оставиш.
И живеће жеђ одбачена у песмама мојим,
дуже од мене, од тебе,
од земље неузоране,
дуже од сваке капи твога семена, 
у чежњи док има времена...
Не постоји пут којим бих пошла,
теби не могу, нисам добродошла.
А грешна сам,
и мисао је моја крива...
И ноћас, очи ти гледам...
На препонама ти спавам, љубим,
у загрљај стежем...
То ме пије...
Али, не брини!
Нас нема и било нас није...
Не остаје усана траг, кад волиш неког а ниси му драг. 

ТРЕНУТАК

Укради време данима, сате ноћима,
тренутке у вечност уплети...
Емоције се памте.
Вртим се у круг, без орјентације...
Нисам ходала за жељом својом,
нисам трчала за сенком твојом,
мртво је и сунце што ме сада гледа.
Емоције се памте.
Али тренутак не могу да врате.


ТАЈНА

Времена немам.
Не ходам за жељама.
Не трчим за сенкама.
Не тражим те више.
Моја си тајна.
Сетићеш се...
И бол мој ће теби радост бити,
али да те волим, од тебе ћу скрити.


ГРЕШКА

Хвала..
Не могу се помирити са тобом,
јер ти си посвађан са собом.
Нек се нека друга поред тебе смешка...
Драги мој,
постао си грешка.